Mislim da je pred nama pitanje: Šta mislimo o ovome? Jasno vam da moje mišljenje nije pozitivno, ali to ne znači da se morate složiti, ako se slažete, ili želite da postavite pitanje, pitanje bi bilo: Da li je ovo to što želimo da budemo? Da li je ovo održivo u bilo kom smislu te reči? Koje su alternativne vrednosti i načini za organizovanje nas samih kao pojedinki, zajednica, oblika vladavina, planete?
TRANSKRIPT PREDAVANJA VENDI BRAUN (WENDY BROWN), 12. novembar 2015, McFarland Center for Religion, Ethics and Culture:
Dobar dan svima, dobrodošli u Rejn biblioteku.
Moje ime je Tom Lajni i ja sam direktor Mekfarlan centra za religiju, etiku i kulturu i mi sponzorišemo konferencije, predavanja, sve vrste specijalnih dešavanja u kampusu koja dotiču teme i pitanja značenja, moralnosti i međusobnih obaveza.
Većinu tih govora možete naći online i na našem sajtu, kao što će i današnji govor biti objavljen. Tako da možete preneti svojim prijateljima i prijateljicama, koji nisu uspeli da se smeste ni u poslednjim redovima – da je ovo vredno slušanja, za nekoliko dana će biti objavljeno. Voleo bih da odam priznanje i zahvalim i našim kosponzorima Centru za interdsiciplinarne studije, i Studijama za mir i konflikt a posebno profesoru Beni Luu, koji je preuzeo inicijativu i omogućio da se ovaj događaj desi, a ja sam posebno zahvalan Benu jer mi je pružio jedinstvenu priliku da se zahvalim klasi 1956 profesora iz Holi Krosa koji su pozvali klasu 1936 profesora sa Berklija, to se ne dešava tako često. Ovo je ujedno prilika za klasu 2016 da razmišlja o tome…
Zapravo imam veliku privilegiju da poželim dobrodošlicu Vendi Braun, a ona je kao što rekoh klasa 1936 na političkim naukama na Berkliju gde je povezana sa Odeljenjem za retoriku i interdisciplinarnim programom osnovnih studija za kritičku teoriju. Ove jeseni ona je gostujuća profesorka na predmetu Vlada i pravo na Kornel univerzitetu a jutros smo razgovarali i ona sutra odlazi u Čikago na Nortvestern na još jedan veliki događaj. Akademkinja koja se bavi istorijskom ali i savremenom političkom teorijom, profesorka Braun je autorka mnogobrojnih knjiga, uključujući najskoriju “Undoing the Demos: Neoliberalism, Democracy and Citizenship” iz ove, 2015. godine, “The Power of Tolerance”, debata sa Rejnarom Farsom iz 2014. godine, i “Walled States, Waning Sovereignty” iz 2010. godine. Njena trenutna istraživanja su fokusirana na neoliberalnu transformaciju demokratskih značenja i praksi, i neoliberalnu jurisprudenciju sa fokusom na Hobby-Lobby slučaj. Mislim da ćemo i danas čuti nešto o ovom slučaju. Ona takođe radi na knjizi koja se bavi pozicijom religije i marksističkim razmišljanjem o političkoj ekonomiji.
Njeno današnje predavanje, koje željno iščekujem, se zove Kulture uveličavanja kapitala: Ko je neoliberalni subjekat i šta zna o demokratiji?
Molim vas pridružite mi se u dobrodošlici profesorki Vendi Braun.
Vendi Braun:
Hvala. Neverovatno je zadovoljstvo što sam ovde, u ovoj predivnoj prostoriji, što je nešto što treba ceniti u akademskom okruženju, a posebno tamo odakle ja dolazim, sa univerziteta Kalifornija, Berkli.
Između ostalih stvari, seča fondova znači i da se naša infrastruktura raspada, tako da bukvalno upijam ovo oko nas, božanstveno je. Takođe, zadovoljstvo je biti u Holi Krosu kojem sam se veoma dugo divila sa distance.
Pre nego što počnem, želim da zahvalim Tomu na uvodnom predstavljanju i što me je pozvao, kao i Centru, a posebno zahvaljujem Beniju, koji je trpeo mnoge izmene planova, i koji je istrajavao nekoliko godina u svojim pozivima. Možda je bolje da kažem da je insistirao da budem ovde. Na kraju smo to ostvarili i zahvalna sam Beniju na tome. Uradiću nešto, pošto sam razgovarala sa Benijem, što je donekle različito od onog što obično radim kada držim predavanje vezano za moje istraživanje. Ponudiću vrstu uvoda, u ono što smatram da su važne karakteristike neoliberalizma, kao i implikacije za demokratske subjekte i za to ko smo mi, kako sami sebe vrednujemo a kako jedni druge, i koje vrednosti donosimu svetu u koji se uključujemo.
Pre nego što nastavim, dozvolite da kažem, da, ako bilo ko ko stoji pozadi, želi da sedne, znam da je zastrašujuće, ali postoje mesta ovde… Prazna, neispunjena, prizivaju vas. Ali ako više volite da stojite u pozadini, možete da nastavite tako. Uzećemo minut za one koje bi želele da sednu. Pogledajte, hrabra duša koja je istupila. Dve hrabre duše. Znam da je to kao zamka, znači da morate da ostanete tokom celog predavanja, to je problem.
Kao što rekoh, ponudiću nešto što će mnogima od vas izgledati kao previše uvoda ali mislila sam da čak i ako je moja verzija neoliberalizma nešto što vam je poznato, možda ćete iznaći deo oko koga možemo raspravljati. A ako vam nije poznata, onda smatrajte ovo svojim uvodom u svet u kome živimo, organizovan od strane neoliberalizma.
Postoji mnogo načina da se razume ovaj pojam – neoliberalizam – svaki naučnik/ica ga definiše malo drugačije, a mislim da je to jedna od onih stvari koja nepobitno postoji, ali izgleda drugačije iz različitih uglova, iz različitih disciplina, interesa i briga. Postoji takođe značajna razlika između toga kako je neoliberalizam intelektualno začet u posleratnom periodu, od strane naučnika koji su ga suštinski izmislili u Beču, Frajburgu i Čikagu, i oblika u koji se zapravo otelotvorio. Tako da bi se moglo reći da postoji razlika između originalnih ideja neoliberalizma i onoga što je stvaran, postojeći neoliberalizam koji imamo i koji organizuje naš svet. Takođe postoji razlika između neoliberalizma pre finansijalizacije[1], tog karaterističnog preobraćanja svakog aspekta ekonomije u finansijski instrument, i ogromnog rasta, i trenutne dominacije finansijskog sektora nad globalnom ekonomijom, kao i nad nacionalnim ekonomijama, i onoga što je neoliberalizam bio pre nego što se to desilo devedesetih godina. Sve ovo spominjem jer neću o tome govoriti danas, nemamo vremena za to.
Ono o ćemu želim malo da govorim je sledeće: Neoliberalizam kao ekonomska politika, neoliberalizam kao specifična forma vladanja i specifično razumevanje pojma države, i neoliberalizam kao forma mišljenja, forma racionalnosti koja uređuje svakodnevni život. Neoliberalizam koji zapravo organizuje sve nas, ljudska bića, na poseban način, kao i naše vrednosti i imperative koji nas pokreću. Drugačije rečeno, ono o čemu ću govoriti je transformacija kapitalizma, neoliberalizam kao kapitalizam, i onda neoliberalne transformacije države i upravljanja, kao i nova prepravljanja društva i ljudskog bića u sliku ekonomije. To je ono što ću podvlačiti iznova i iznova, da je ono što neoliberalizam najpre donosi, prepravljanje svega na svetu u sliku ekonomije, ne samo ekonomije, već ljudskih bića, društava, škola, radnih mesta, gradskog planiranja, društvenih života, psiha i više od toga.
Želim da počnem na čudnom mestu, želim da počnem u Iraku. Kao što znate, koalicija koju čine SAD, Velika Britanija, Australija i Poljska, koju je Džordž W. Buš famozno nazvao Koalicijom voljnih, okupirala je Irak u martu 2003. godine, što je bio početak iračkog rata, koji će se razvijati tokom sledeće decenije. Kada su se istopila sva ostala opravdanja za invaziju, setićete se, ili znate, da to uključuje ideju postojanja oružja za masovno uništenje, da je Irak povezan sa Al-Kaidom, i direktno odgovoran za bombardovanje 11. septembra 2001., postojalo je izjednačavanje Sadama Huseina sa Hitlerom, ali kada se sve to istopilo, i pokazalo netačnim i nedokazivim, jedno opravdanje za koje se Bušova adminsitracija zakačila, bilo je ideja oslobađanja iračkog naroda. Brzo pošto je invazija započela, predsednik Buš je objavio, i ovde ga citiram: “Miran svet u kome cveta sloboda služi dugoročnim ciljevima Amerike, odslikava trajne američke ciljeve i ujedinjuje američke saveznike. Čovečanstvo sada drži u šaci mogućnost da ponudi trijumf slobode, nad svim svojim dugogodišnjim neprijateljima.” Tako da je jedan princip ostao kada su svi ostali izbledeli, a to je da smi mi doneli slobodu Iračanima i režimu. Buš je držao govor za govorom, identifikujući slobodu kao Božji dar čovečanstvu, i identifikujući sebe i SAD, u misiji da pomognu drugima da dobiju ovaj dar. Ponovo citiram Buša: “Bog je dao čoveku slobodu, a čovek služi Bogu, tako što pomaže da se oslobode drugi.”
Premotavamo godinu unapred od početne invazije u martu 2003. na maj 2004. Pol Bremer[2] je u to vreme već ustoličen kao namesnik administracije privremenog upravnog tela Koalicije u Iraku, neka vrsta privremenog premijera, odnosno izvršnog direktora. On je započeo da identifikuje iz čega se sastoji ova sloboda. On je odmah neslavno proglasio Irak “otvorenim za biznis”, samo nekoliko nedelja pošto je Sadam oboren u maju 2003. A sledećeg proleća, onog o kome sad govorim, 2004. godine on je objavio detaljan set od 100 naredbi koje su nazvane “Bremerovim naredbama”[3] i koje će naposletku postati i “Bremerovi zakoni”. Kakve su to naredbe? Neću proći kroz svih 100, ali grupisaću ih po temama, recimo ovako:
Prvo, privatizovati sve poslove kojima rukovodi država ili ih finansira, uključujući javne službe, medije, saobraćaj, građevinu, zdravstvo i odvajanja za osobe sa invaliditetom i stare. Znači privatizacija svega što je u tom trenutku bilo organizovano kao javno dobro.
Drugo, određeni broj naredbi se odnosio na zadatak obezbeđivanja prava punog vlasništva stranih firmi nad iračkim biznisima, tako da su sada i državne i firme koje su propadale mogle biti privatizovane stranim kapitalom, što je uključivalo ne samo poljoprivredne i naftne kompanije, a obe su ključne u iračkoj ekonomiji, već i policiju i socijalne službe. Znači, privatizacija, pun pristup vlasništvu nad iračkom privredom od strane inostranih biznisa.
Treće, pravo pune repatrijacije[4] stranog profita, što znači da bilo koji strani investitor ili strani preduzetnik, strani biznis u Iraku može izvršiti punu repatrijaciju svog kapitala nazad u matičnu kompaniju, nema zahteva za reinvestiranjem u Irak.
Četvrta grupa naređenja se ticala otvaranja iračkih banaka ka stranom vlasništvu i stranoj kontroli, tako da su iračke banke kupljene od strane velikih banaka, velikih globalnih banaka iz Londona i SAD.
Peti set interesa kojim su se bavile naredbe odnosio se na uklanjanje svih tržišnih barijera, svih tarifa i svih poreza na dobit za pravna lica, svega što je smatrano preprekom akumulaciji kapitala i profita u Iraku ili uvozu i izvozu iz Iraka. Pod ovom grupom naredbi, Irak je, ubrzo posle promene režima, prodat svetskom kapitalu. Postao je novo igralište svestkog finansijskog kapitala, industrijskog i poljoprivrednog kapitala.
Sa druge strane, dodatni set naredbi se odnosio na tržište rada koje je trebalo strogo regulisati. Štrajkovi su zabranjeni jednom od tih naredbi, i pravo na sindikalno organizovanje je veoma ograničeno u većini sektora.
Naredbe su uključivale i regresivne[5] proporcionalne poreske stope na prihod, dodatno nagrađujući one koji već imaju kapital ili bogatstvo, a kažnjavajući radnike i siromašne.
Tehnički, ove naredbe su kršile i Ženevsku[6] i Hašku konvenciju[7]. To su konvencije koje određuju šta okupirana zemlja može činiti u uslovima rata i okupacije. Zemlja ili strana koja okupira, prema odredbama Ženevske i Haške konvencije je obavezna prema međunarodnim zakonima da čuva bogatstva okupirane zemlje i ne može da ih rasproda, mora da ih zaštiti. I stvarno, bilo je Iračana, ukljućujući one u privremenoj administraciji, koji su bili podređeni Bremeru, u okviru privremene vlade, koju je Bremer kontrolisao. Bilo je Iračana koji su se opirali nametanju onoga što su zvali kapitalističkim snom u Iraku, i opirali su se zato što je sve to pogrešno i loše za zemlju, ali i nelegalno prema Ženevskoj i Haškoj konvenciji.
Ali iako nelegalne prema međunardnim zakonima, ove naredbe su mogle postali legalnim ako ih prizna suverena vlada. Tako je privremena iračka vlada imenovana od strane SAD 2003. godine a proglašena je suverenom od strane SAD u 2004. godini i u tom trenutku, od te vlada, zapravo konstruisane od strane SAD, je traženo da ratifikuje Bremerove zakone, što je i uradila.
Šta se ovde desilo? Ono što je Bremer inaugurisao u zapravo bezdržavnom stranju Iraka, posle obaranja Ba’ath režima, je izgradnja neoliberalne države i pravljenje te države od vrha ka dole, koristeći autoritet države i autoritet zakona. Ne demokratiju od dna ka vrhu, ne predstavničku vladu, a sigurno ne slobodno tržište. Bio je to nov režim legalno nametnut od strane države.
Osnovna misija ovih naredbi, kao što možete videti bila je da se olakšaju uslovi za akumulaciju kapitala, kako domaćeg tako i stranog, pa je nova sloboda Iraka, Iraka koji smo oslobodili, i kome smo doneli božiji dar slobode, bila utemeljena u slobodi globalnog finansijskog i investicionog kapitala.
Među ovih 100 Bremerovih naredbi jedna od najčudnijih na prvi pogled, bila je naredba 83 koja je branila čuvanje semena za višegodišnje biljke i useve, što je praksa koja je danas veoma kul i moderna u organskom uzgoju u SAD, ali je bila i važna praksa hiljadama godina u oblasti Plodnog polumeseca, i uključuje uzgoj i prenos starog semena za hiljade vrsta tako da mogu biti dostupne za oprašivanje, pticama i vetru, obogaćivanje tla, diversifikaciju useva, sve ono što smo učili da daje vrednost biodiverziteta u poljoprivredi. Pa zašto je onda čuvanje semenja zabranjeno? To je bilo ključno da se zabrani, da bi džinovi agro biznisa iz Teksasa koji su čekali da preuzmu proizvodnju žita u Iraku mogli to da urade. Monsanto paketi semenja, đubriva i pesticida su višestruko patentirani i profit ovih paketa zavisi od prodaje na godišnjem nivou.
I to je upravo ono što je naredba 83 dozvoljavala, zabranila je staru praksu poljoprivredne održivosti u Iraku, i zamenila je novom, modernom praksom agrobiznisa, paketima genetski modifikovanog semena kombinovanog sa đubrivom i pesticidima, uskoro ćemo malo više o tome. I tokom jedne decenije, održiva proizvodnja žita i mahunarki koja je opstajala u Iraku gotovo 10.000 godina u istočnoj polovini onoga što ste u školi spominjali pod nazivom Plodni polumesec, u tom delu Bliskog istoka, ta održiva proizvodnja je uglavnom uništena i zamenjena ovim agrobiznis paketima. Ovo je takođe zamenilo lokalnu iračku proizvodnju hrane, ono što je među ljudima koji se bore za ovakvu prozvodnu održivost poznato kao suverenitet hrane – uništen je suverenitet hrane. Lokalna produkcija tako željene mediteranske hrane je zamenjena ekonomijom uvoz/izvoz. Irak sada izvozi žito za testenine, koje Iračani ne jedu, ali deca u teksaškim kafeterijama jedu, ali uvozi leblebije i ostale mahunarke koje su fundamentalni deo lokalne ishrane. Još jedna primedba ovde: ova nova forma agrobiznisa je utemeljena u dužništvu poljoprivrednika, farmeri moraju uzimati velike kredite kako bi došli do agrobiznis paketa, i takođe je utemeljena u masovnoj upotrebi različitih pesticida koji su na listi da budu zabranjeni u SAD danas, zato što su veoma toksični za izvore vode, za ljude, za životinje i ostale useve.
OK, uronila sam u jednu od ovih naredbi kako biste stvarno osetili jačinu kojom set zakona reorganizuje ekonomiju, društvo i odnose ljudi unutar te ekonomije i tog društva, i to u interesu globalnog kapitala, a i kako biste razumeli koliko je zakon važan u proizvodnji onoga što se razume kao svet slobodnog tržišta. Uobičajena slika neoliberalizma je da je to slobodna trgovina, ukidanje zakona, skidanje vlade sa grbače, uklanjanje prepreka itd., ali ono što pokušavam da istaknem je da je ova grupa od 100 naredbi, ova grupa zakona, kasnije postala irački ustav.
Važno je uvideti da su ovo postale naredbe koje se ne mogu menjati, odredbe na koje je suverena vlada morala da pristane i kada su donete nisu se mogle menjati, postale su zakon, postale su zapravo irački ustav i uvele su Irak u svetsku ekonomiju, uključujući ekonomiju duga i dužničkih finansija, a sve pod znakom slobode.
Država koju su SAD htele da izgrade posle vladavine Sadama Huseina prihvatila je prava, izbore i predstavnički sistem, iako je i to vrlo problematična oblast, ogroman haos i nestabilnost kreirani su u regionu, i po završetku rata, ali poenta je da su prihvaćena prava, izbori i predstavnički sistem dok je fundamentalnija bila posvećenost uspostavljanju zakona koji će podvrći ekonomiju Iraka neoliberalnim tržišnim principima.
Znači počelo je ovde i pruža nam onaj delić razumevanja koji nam je neophodan da bismo shvatili neoliberalizam. Vrstu ekonomske politike koju nameće, intezivno angažovanje države i zakona u organizaciji i propagiranju tržišta, veoma tehnokratsku i pravno detaljnu, ali ujedno autoritarnu prirodu moći koja organizuje neoliberalizam, fasadu demokratije, i ja bih čak rekla manipulaciju značenja ove fasade, i u neku ruku, društvenu dezintegraciju koju neoliberalizam podrazumeva. Želela bih da se malo dublje pozabavimo ovim ekonomskim politikama, a zatim da pređemo na pitanje upravljanja sobom, produkcije ljudskog bića koje neoliberalizam uključuje.
Na globalnom severu, delu sveta severano od Ekvatora, obično se navodi da je neoliberalizam inaugurisala Margaret Tačer u Britaniji, tokom sedamdesetih, a Ronald Regan osamdesetih, što će nastaviti i većina sledećih britanskih vlada koje su došle na vlast kasnije, a posebno Bil Klinton i drugi u SAD, zatim Miteran, socijalista u Francuskoj. Moja poenta je da se neoliberalizma ne tiču političke partije, to nije nešto što ova ili ona partija zagovara i propagira. Pre bi se reklo da za Evropu, Severnu Ameriku, ali i većinu ostalog sveta na kraju 20. veka, on postaje sveprisutno političko i ekonomsko opšte mesto.
Na nivou ekonomske politike, u središtu stvari je oslobađanje i ukidanje svih ograničenja punoj snazi kapitala u svim njenim aspektima – finansije, investicije, proizvodnja. A njegova ideologija je, kao što smo već videli, individualna sloboda. Individualna sloboda i sloboda kapitala često nemaju savršen odnos jednakosti u neoliberalnoj ekonomskoj politici. Posebno zbog toga, kao što smo videli, jer je država investirana u unapređenje interesa kapitala, ali ne rada. Ideja je da se deblokira kapital ukidanjem regulacija, poreza, odredaba i zakona koji ga ograničavaju, a ujedno da se koristi moć države, na nivou zakona, a ponekad i policije, kako bi se rasturila moć organizovanog rada, a upravljalo se radom na crno, radom bez papira, kao “neophodnim”.
Kako ovo ima smisla u odnosu na individualnu slobodu?
Da bi se uspostavio smisao potrebno je da se u potpunosti odustane od ideje radničke klase, rada kao grupe, znači neophodno je redefinisati radnika, onoga koji radi, kao ljudski kapital, zapravo malu firmu. U međuvremenu, firme treba redefinisati kao individue, tako da sada imamo svet malih kapitala – nas – ljudskog kapitala, koji se užurbano ponašamo kao veliki kapitali, svi smo uključeni u istu aktivnost, pokušavamo da povećamo vrednost svojih dobara, pokušavamo da povećamo, diversifikujemo i poboljšamo svoj portfolio u raznim oblastima života, da povećamo svoju deoničarsku vrednost, privučemo investitore koji žele da investiraju u nas, i da izbegnemo obezvređivanje naše egzistencije na bilo koji način. Zapravo, individua je definisana kao firma, firme sve više bivaju identifikovane kao individue, obe se zauzele svoja mesta.
Mi smo svi delići ljudskog kapitala, to je uobičajen način na koji, na primer, predsednici univerziteta govore – o proizvodu koji isporučuju. Na univerzitetu u Kaliforniji, to je uobičajen način govora – generisanje ljudskog kapitala za državu. U međuvremenu je Vrhovni sud uradio odličan posao u proizvodnji korporacija kao ličnosti, u slučajevima kao što su Ujedinjeni građani[8] ili Hobby Lobby[9]. Tako da svi smo postali kapital, manji ili veći, ponašamo se u skladu sa tim, vratiću se na to ubrzo, a državu treba razumeti kao eksplicitan projekat akumulacije i unapređivanja kapitala. Ovo vidimo u neoliberalnom eksperimentu u Čileu, Iraku, bilo gde gde je javna i privatna moć policije mobilisana kako bi se uništili sindikati, akcije radnika – Malezija, Filipini, Meksiko, itd. ali ujedno vidimo i povećanu aktivnost u SAD da se zabrane, ograniče ili rasture sindikati, a posebno da se zabrane javni sindikati, sindikati javnih službenika. I to je jedno od najvećih ponosnih dostignuća guvernera Viskonsina koji je želeo da bude i predsednički kandidat, Skota Vokera: doprineo je da zakonodavac zabrani javne sindikate[10], a njegova ambicija je bila da ovo bude deo njegove predsedničke kampanje, odnosno federalni projekat, da je postao predsednik. I ne samo da su radna prava umanjena i razbijena, bilo da su uništena ili zakonski umanjena, već i moć potrošača.
To je značaj seta slučajeva pred Vrhovnim sudom, koji su zapravo razrušili instituciju građanskih parnica za zaštitu kolektivnih interesa i zamenili je obavezujućom arbitrarnom klauzulom[11]. Sve ovo su potezi sa ciljem da se uklone blokade i otpor kapitalu koji dolaze od strane radnika, potrošača i građana. Tako da su oni, u facilitaciji kapitala, komplementarni sa onim politikama iz Iraka.
Dobro, dozvolite da sumiram, pre nego što nastavimo, gde smo u razmišljanju o neoliberalizmu kao ekonomskoj politici. On uključuje na prvom mestu deregulaciju, ukidanje bilo koje restrikcije ili regulacije kapitala, što često uključuje ukidanje bezbednosnih regulativa, ograničenja broja radnih sati ili obaveze plaćanja prekovremenog rada, držanje minimalca na minimumu ili ukidanje tog minimuma, ograničavanje, smanjenje ili borbu protiv regulative vezane za okolinu, znači deregulacija, ograničena regulacija.
Drugo, privatizacija. Ukidanje javnog vlasništva i javnih dobara, tržišno restrukturiranje svih tih stvari rasprodajom ili autsorsovanjem[12] ili finansiranjem od strane korisnika, svega – od visokog obrazovanja preko nacionalnih parkova, javnog prevoza, zatvora do vojske. Privatizuj sve što može biti privatizovano, tržišno restruktuiriraj sve što možeš, oslobodi se ideje javnog vlasništva, javnog dobra, javnog finansiranja.
Treće, regresivno oporezivanje. Regresivno oporezivanje, naravno, bilo da je u pitanju flat porez[13] ili ukidanje poreza, zapravo zamenjuje ideju korišćenja poreza za finansiranje javnih dobara ili skromne redistribucije bogatstva. Ono što umanjenja poreza takođe čini, je da gura države u finansiranje duga. To je svet u kome danas živimo, pa čak i najbogatije države su u teškim dugovima, i sam dug progresivno upija resurse države ali i predstavlja investiciono tržište za bogate i korporacije. Ok, regresivno oporezivanje.
Četvrto opšte ključno pravilo kada pričamo o ekonomskoj politici je jednostavno ukidanje države socijalnog blagostanja. Ovo je verzija ukidanja javnih dobara, ali videli smo direktne napade Regana i Tačerove na državu blagostanja tokom osamdesetih. Sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih države socijalnog blagostanja su označene kao teret za razvoj, kao nepravična raspodela. Republikanske debate ovih dana recikliraju ovu argumentaciju, tvrde da imamo previše raspodele, previše oporezivanja poreskih troškova, potrošnje i tako dalje i tako bliže, i da to generiše ne samo pogrešnu vrstu ekonomije, već pogrešnu vrstu kulture, društva, i pogrešnu vrstu individue. Obrazloženje je da nas slobodno tržište ne čini samo slobodnim, već i odgovornim i moralnim. Ukidanje javnog programa, javnih službi i slično se predstavlja ne kao nešto što se oduzima društvu, ili nešto što se oduzima javnosti, već se predstavlja kao građenje drugačijeg tipa osobe, individue koja će preuzeti odgovornost za sebe, raditi ono što želi, i koja neće nikada ništa očekivati od bilo koga drugog, nikakvu vrstu pomoći ili podrške. Kao što je Margaret Tačer rekla: “Ekonomija je metod, ali cilj je izmeniti dušu.” Cilj je izmeniti dušu. Dodala je “Društvo ne postoji, postoje samo pojedinke, muškarci i žene.” Šta je ona mislila time da je cilj izmeniti dušu?
Na prvome mestu, mislila je da svi oblici društvene solidarnosti moraju biti rastvoreni u korist individualnog preduzetništva u svakom domenu. To treba da bude istaknuto i zamena za ideju društvenog, javnog, demokratskog, socijaldemokratskog i osećaja države koja je kolektiv koji na bilo koji način doprinosi sebi, zajednički. To treba da bude zamenjeno individualnom odgovornošću i preduzetništvom u svakom domenu. Lična odgovornost i porodične vrednosti će zauzeti mesto ideje društvenog. Ono što je takođe mislila je da sva očekivanja od državnih davanja i socijalnih sistema moraju biti ukinuta. Umesto tih očekivanja bila bi, prema njenih rečima – responsibilizacija i mi bismo svi postali responsibilisana ljudska bića. Responsibilisani ne sami od sebe, već i od strane države, koja nam je oduzela sve ove stvari, prepustila nas same sebi i naučila nas kako da budemo preduzetni, odnosno mali delovi ljudskog kapitala koji brinu sami o sebi.
Ovaj zaokret, ovaj poslednji trenutak u sumiranju ekonomske politike približava nas poslednjoj oblasti neoliberalizma o kojoj želim da pričam a to je neoliberalizam kao vladajući oblik političkog rezonovanja, političko rezonovanje koje prevazilazi određene ekonomske politike, određene formulacije države i kreće se ka transformaciji duše, vladavini nad subjektom i proizvodnji subjekta. Da bismo to razumeli, moramo da se zapitamo nešto o čemu su neki od vas već možda razmišljali: šta je to neo u neoliberalizmu, o čemu to govorimo, zašto ne govorimo samo o liberalizmu ili slobodnom tržištu? Šta je to neoliberalizam i zašto ga klasični neoliberali tako zovu?
Ovde donosim samo deo intelektualne istorije – U suprotnosti sa klasičnim ekonomskim liberalizmom Adama Smita, Adama Fergusona, te ideje lessez-faire, države koja se povlači i dozvoljava tržištima da se razvijaju po svojoj volji, neoliberalizam pristupa ekonomskom životu na malo drugačiji način. Prvo, ne posmatra tržišta kao ono što je dobro samo za ekonomiju već za sve oblasti egzistencije, za sve što radimo, čak i one sfere živote koje nisu eksplicitno monetizovane. Vratićemo se ovome za sekund.
Drugo, ne posmatra tržišnu racionalnost, tržišno rezonovanje, ili tržišno ponašanje kao prirodno ili samo-regulišiće, čak ni u ekonomskoj sferi. Mora da bude kultivisano, proizvedeno, organizovano. Zato je bilo potrebno onih 100 Bremerovih naredbi. Potrebne su naredbe, potreban je zakon kako bi se prizveo određeni tip društva i da bi se osiguralo da se taj tip društva razvija na određeni način. Neoliberalizam se razlikuje od klasičnog liberalizma koji smatra da je tržište prirodna stvar, dobra jedino za svet razmene dobara. To je bila klasična postavka Adama Smita – da smo prirodno bića koja trguju, trampe se i razmenjuju, to je ono što radimo u svetu potrebe i podele rada, ali na drugim mestima imamo ono što je nazvao “moralnim osećanjima”, asocijacijama, međusobnim odnosima koji nisu organizovani po gornjim principima.
Neoliberalizam radi nešto drugo. Predstavlja slobodno tržište i preduzetničke aktivnosti kao normativno dobro, prikladno za svaki domen u životu, ali i kao nešto konstruisano, nešto što treba oživeti. Promoviše se kroz zakone, kroz socijalnu i ekonomsku politiku, i kroz tehnokratsku ekspertizu na nivou države. Prema neoliberalnom mišljenju, tržišta nisu nešto što će samo iskočiti i upravljati sobom, treba ih negovati, država treba da ih podrži, ponekad ih treba odblokirati, ponekad treba razbiti monopole, i država treba da bude usmerena na taj projekat. Svrha države, prema neoliberalnom razumevanju, je da svuda proizvodi kompetitivna tržišta.
Druga stvar koja čini neo deo neoliberalizma, i na koju treba da se fokusiramo je da politička i socijalna sfera ne samo da treba da su pod dominacijom tržišnih interesa – one same treba da su organizovane kao tržište. Drugim rečima, neoliberalizam zahteva da država facilitira ekonomiju ali takođe zahteva da država sebe rekonstruiše u skladu sa zahtevima tržišta kao biznis, i da vodi naciju kao biznis. Zahteva da država razvija procedure i političku kulturu koja ne samo što facilitira kapital, već da građane i građanke postavi i organizuje kao potpuno racionalne ekonomske aktere u svakoj sferi. Privatizacija, autsorsovanje, ukidanje besplatnog obrazovanja na nivou visokog školstva, ukidanje socijalne sigurnosti i slično.
Privatizacija ovih aktivnosti će nas upravo orijentisati ka tome da razmišljamo kao investitori, ili potrošači, ili preduzetnici kako bismo došli do ovih dobara, bilo da je u pitanju škola ili bilo šta drugo. Štaviše, procedure koje dolaze od neoliberalne države imaju za cilj da proizvedu te deliće ljudskog kapitala, preduzetnike i samoinvestitore od kojih se očekuje da na svakom koraku povećaju svoju vrednost kroz procenu investicija i rizika. Da li da idem u ovu školu? Koliko će me to koštati? Koliko ću zarađivati kad završim? Koji je kvalitet društva koje ću tamo susresti? Kako to da promislim u odnosu na tu školu ili taj program ili taj predmet ili to bratstvo, možete nastaviti listu.
Ovaj modus upravljanja sve više od nas pravi stvorenja koja razumeju sopstvenu vrednost kao nešto na čemu moramo konstatno da radimo i što moramo konstantno da proizvodimo kroz proračunate investicije i rizike. Takođe se smatramo potpuno odgovornim za same sebe i zato se moramo angažovati na brizi o sebi, da obezbeđujemo za sopstvene potrebe, da servisiramo sopstvene ambicije, da se ne obraćamo nikom. Istovremeno, imamo vladajuću klasu i vladajuće kriterijume koji idu istom linijom. U političkom životu neoliberalnog društva vladajuća klasa se pomerila sa pozicije gde su je prvenstveno činili advokati ili državni službenici ka poziciji gde je uglavnom čine biznismeni. Govor vlada sve više postaje govor tržišta. I to ne samo na nivou države, to vidimo na svakom nivou vladanja danas u svim vrstama institucija.
Opet, koristićemo visoko obrazovanje kao primer. Sve više vašeg, a i mog života organizuju jezik i politika koji nas tretiraju kao investitore u sopstvenu buduću vrednost, ne samo u ono što želimo ili za šta smo zainteresovani, ili šta bismo želeli da uradimo za svet već konstantno moramo da razmišljamo kako da investiramo u sopstvenu buduću vrednost u svemu što radimo. Više ne razmišljamo o sebi kao o ljudimo koji uče, predaju, istražuju, koji se pitaju, pronalaze, kreiraju, već dobijamo stalne poruke kako da “turbo-bustujemo” sopstvenu produktivnost, poboljšamo sopstveni ljudski kapital, povećamo vrednost svog portfolija, kroz volontersko pripravništvo, da bismo izložili svoju umetnost ili buduću ambiciju, ili da objavljujemo članke ili projekte na određenim mestima, što će biti investicije za koje se nadamo da će se isplatiti povećanjem naše vrednosti i broja budućih investitora.
Ovo nije limitirano samo na pitanje učenja i zanimanja, isto se ističe i recimo tokom vežbanja u teretani: kako najefikasnije vežbati kako bi se što više mišića izvežbalo za što kraće vreme što najbrže dovodi do fitnes forme, to dobijate u diskusijama kako da izbrusite svoj izbor predmeta, navike učenja, režim ishrane, izbor partnerke ili partnera.
Najjasniji primer ovoga na nivou popularne kulture je članak[14] u nedeljnom Njujork Tajms magazinu od pre nekoliko godina o nečemu što pretpostavljam da nije potpuno uobičajeno u Holi Krosu: kulturi muvanja (hookup)[15] u zabavljanju i seksualnom životu. Za članak je intervjuisana grupa studenata Univerziteta u Pensilvaniji, studenata sa visokim postignućem kao što ste svi vi, fokusiran je na žene i postavlja im pitanje zašto im je ovo tako privlačno, zašto biste radije imali anonimne seksualne avanture umesto održive, interesantne, emotivno ispunjene, dugoročne veze? A posebno zašto žene, za koje se generalno smatra da traže takve veze, zašto bi tolerisale, ili čak promovisale kulturu muvanja?
A ono što je bilo upečatljivo kod odgovora, osoba koju je novinarka intervjuisala je rekla: “Pa za muvanje treba mnogo manje vremena za ono što dobijate, ostavlja mi vreme za ono što moram da obavim na koledžu, da izgradim rezime, da izgradim svoju budućnost, i štaviše, dozvoljava muškarcima za koje sam zainteresovana da sazru, pre nego što investiram u njih, da im ojača frontalni korteks”. Druga žena je rekla: “Znam šta dobijam – suočimo sa sa tim da u dvadeset prvoj ne znamo da li će taj tip postati pobednik ili gubitnik, možda je interesantan, sladak, zabavan, ali ne znaš šta će postati u budućnosti. Tako da je bolje imati neobavezan seks koji mi omogućava tu vrstu životnog zadovoljstva, i ne gubiti mnogo vremena, odnosno ne investirati u nekog ko rizikuje da umanji, a ne poveća, vrednost moje sopstvene budućnosti.”
Moja poenta ovde je, da ako govorimo o neoliberalizmu koji svaku oblast podvrgava ekonomskim pravilima, mi ne govorimo uvek o monetizaciji svake sfere. Drugim rečima, možemo razmišljati i delovati kao savremeni tržišni subjekti gde se ne raspravlja odmah o generisanju bogatstva. Na primer u učenju, pisanju, zabavljanju. Ta nemilosrdna ekonomizacija svih oblasti života koju sprovodi neoliberalizam, ne znači da neoliberalizam bukvalno pretvara u tržište svaku sferu, iako čini i to i to u velikoj meri, već neoliberalizam kao forma mišljenja i kao način upravljanja svima nama uvodi model tržišta u sve domene i aktivnosti. Ne monetizuje svaku oblast, već neumorno rekonfiguriše ljudska bića kao tražišne aktere i akterke. Opet, ovo je još jedna stvar koja razlikuje neoliberalizam od klasičnog ekonomskog liberalizma, ideje gde svi prirodno i po svojoj volji rade ono što žele. Mi nismo samo tržišni akteri na samom tržištu kao što uči klasični liberalizam, mi smo tržišni akteri u svakom domenu života.
Znači možete se baviti zabavljanjem sa drugim ljudima kao preduzetnik/ca ili investitor/ka čak i da ne pokušavate da akumulirate, generišete ili investirate bogatstvo. Možda ćete se baviti humanitarnim radom, kako biste poboljšali svoju aplikaciju za koledž, iako za sam humanitarni rad nećete primati platu. Znači sprovodi se ekonomizacija, ali ne nužno i pretvaranje u tržište, onih domena koji do sada nisu bili u sferi ekonomije, koji su imali neku drugu svrhu ili vodeće principe u sebi, bilo da je to učenje ili stvaranje građana i građanki tokom procesa visokog obrazovanja, ili vrednost porodice, ljubavi, osećanja, povezanosti itd. u društvenom životu.
Ne postoji samo jedan modus ekonomizacije. Ekonomizacija je širok pojam čije se značenje menja u odnosu na promenu značenja ekonomije i ekonomske nauke. Ono što je danas najvažnije je da mi ne živimo u vreme ekonomije razmene, dominantna ekonomija nije ona koja se tiče kruženja dobara – da, roba i dalje kruži, i dalje postoji rad koji robu proizvodi, i taj rad jeste eksploatisan, ali današnja ekonomija nije primarno zasnovana na robi, nije čak ni primarno preduzentička, to je finansijalizovana ekonomija.
U sve većoj meri nas konfiguriše kao ekonomske aktere, kao deliće ljudskog kapitala, što znači da smo, kao što sam već napomenula, okrenuti vrednosti svojih portfolija u raznim oblastima života, bilo da je u pitanju potrošnja, učenje, treniranje, dokolica, sve više ovo postaju odluke o našem samoinvestiranju koje imaju za cilj povećanje naše buduće vrednosti. To znači da konstantan cilj ljudskog kapitala, njegov sveprisutan cilj, reflektuje ciljeve neoliberalizovanih firmi. I neoliberalizovanih zemalja, i akademskih krugova, i univerziteta i web stranica. Ono što je za sve obavezno je da se privuku investitori, poveća sopstvena vrednost, maksimizuju ocena i status. Iako se ponekad ta ocena i status mere na osnovu tvitova i retvitova, ili broja lajkova na nešto što smo objavili, ili ako je samo u vezi sa brojem ulaza (hitova) na sajt koji je upravo počeo sa radom.
Opet, ova figura ljudskog bića, kao naličja ljudskog kapitala koje traži kredit, traži investitore evidentna je na svakom koledžu, u svakoj prijavi za posao, na svakom sajtu za zabavljanje, u svakom paketu za strategiju studija, u svakom pripravničkom stažu i radionici o karijeri. Ovi primeri nas nanovo podsećaju da neoliberalno mišljenje distribuira tržišnu metriku u sve više oblasti, iako ne uvek u monetarnom obliku. Želim da zaključim spominjanjem nekoliko implikacija transformisanja nas samih ali i političkog i društvenog života, kroz ekonomizaciju.
Želim da u poslednjem delu prikažem neke od implikacija na razmišljanje o demokratiji. Očigledna stvar koju predlaže moja analiza je da smo na svakom koraku u sve većoj meri organizovani prema tržišnim vrednostima, i samo tržišne vrednosti vladaju. Iskreno govoreći, ako razmišljamo o demokratiji, umesto socijalne pravde ili demokratske pravde, mi smo sve više podređeni tržišnoj pravdi. Fer je ono što tržište propisuje u bilo kojoj sferi. Ideja tržišne pravde ubrazano preuzima ostale pojmovi pravde, nastale pod drugim uticajima. To je sve vrlo očigledno, ali želim da ukažem na još neke karakteristike onoga što neoliberalizacija čini demokratiji, a koje su manje očigledne.
Jedna ima veze za pojmom ravnopravnosti i neravnopravnosti. Neravnopravnost je fundamentalna karakteristika tržišta. Neravnopravnost je prirodan medijum kompetitivnih kapitala. Ne može svako biti pobednik na kompetitivnim tržištima, ravnopravnost nije pretpostavka kompetitivnih tržišta, a to znači da kada smo ustrojeni kao ljudski kapital, u svemu što radimo, na svakom mestu, u svakoj oblasti, ravnopravnost prestaje da bude pretpostavljena prirodna veza između nas. Ne samo da kompeticija postaje pretpostavljena prirodna veza među nama, ili borba za bolju poziciju našeg delića ljudskog kapitala, već ravnopravnost sve više nestaje kao pretpostavka neoliberalizovane demokratije.
Sloboda. Sloboda na tržištu znači ništa više do sloboda da radiš šta želiš sa svojom svojinom ili da se ponašaš kako želiš zarad uvećanja sopstvene vrednosti, da se pobrineš za sebe i taktiziraš zarad poboljšanja svoje pozicije. Kada na taj način razmišljamo o slobodi u političkom životu, znači da u osnovi reduciramo politički život i pojmove slobode, koji su toliko moćni i koji animiraju zapadne demokratije i zapadne borbe za pravdu, posebno u periodu evro-atlantskog modernizma. Znači da uklanjamo sa stola sve te ostale pojmove slobode, i zamenjujemo ih ovim jednostavnim pojedinačnim pojmom slobode kao vašeg individualnog prava da radite šta želite sa svojom svojinom i samim sobom kako biste uvećali svoju kompetitivnu poziciju. Više ne pričamo o slobodama za ljude, slobodi da vladamo sobom, što je fundamentalni princip demokratije, ideja da demos vlada, da demos upravlja sobom, a to zahteva kolektivnu slobodu, da smo mi ljudi koji imaju seriju karakteristika slobode, uključujući značajan politički govor, koji je sada podriven odlukama kakva je Ujednjeni građani i imamo kapacitet da identifikujemo slobodu kao nešto više od individualne slobode na tržištu.
Postoji treća karakteristika, pored transformacije značenja i funkcionisanja ravnopravnosti i slobode, koja je značajna za demokratiju. Kada se sve vrti oko vrednosti, kredita, kreditne sposobnosti i bankarske sposobnosti, oni bez bankarske i kreditne sposobnosti bivaju bukvalno izbačeni. Setite se, neoliberalizam ističe odgovornost, nameće nam zadatak da smo odgovorni sami za sebe u kompetitivnom svetu ljudskih kapitala. Sve dok smo ljudski kapitali, niko neće garantovati naš opstanak, to je isključivo na nama, a neki kapitali žive, dok drugi umiru, to je način na koji kompeticija u kapitalističkom svetu i na kapitalističkom tržištu funkcioniše.
U sve manjoj meri možemo očekivati od države ili pravde da nam garantuju sigurnost, zaštitu, čak i opstanak. Fiskalne krize, smanjenje troškova, autsorsovanje, kriza Evropske unije, sve to i još mnogo toga može ugroziti ljude, čak i ako su bili štedljivi, odgovorni, samoinvestitori, ali jednostavno njihov posao je prebačen negde drugde, ili, kao što se desilo 2008. jednostavno im je zbrisana ušteđevina.
I što je još važnije u smislu političkog i etičkog značenja, ljudski kapitali nemaju tu poziciju da su suštinski vredni, što neki filozofi prateći Kanta zovu “cilj po sebi”. Ljudski kapitali nisu “cilj po sebi”, oni su figure na šahovskoj tabli. I mislim da je to način da se razume prizor od prošlog proleća, devetsto mrtvih afričkih tela koja plutaju po mediteranskom moru.
Vrednost njihovog ljudskog kapitala je veoma, veoma, veoma mala, kako u Africi, tako i u evropskoj zemlji destinacije, tako da je bukvalno dozvoljeno da nestanu. Neželjeni, nezaštićeni, ni trgovci ljudima koji je kao trebalo da ih prevezu, a ni Evropska unija u to vreme, nisu brinuli da se ovako nešto ne desi.
A kada je kriza eksplodirala i uvećala se do razmera koje danas gledamo, mnogo je više deklarativne podrške osnovnoj brizi za ljudske živote. Ono što je ubrzo počelo da se dešava je razdvajanje izbeglica na dobre i loše, razdvajanje obećavajućih izbeglica, izbeglica sa kapitalom i onih koji nemaju mnogo vrednosti u kapitalu itd.
Građanstvo je sada reducirano na brigu o sebi, ne samo da je otpisano u smislu zaštite, već je otpisano u smislu bilo kakve orjentacije za javnost, ili zajedništvo. A sam zakon je sve više instrumentalizovan.
Dobro, staću ovde, da čujem vaša pitanja i mišljenja i da samo brzo sumiram:
Danas je moj cilj bio samo da pružim uvod u ovaj nov način shvatanja i vrednovanja politike, društva i ljudi i da razmotrimo kako je tokom tri kratke decenije neolibrealizam radikalno transformisao to ko smo mi, šta osećamo da moramo da uradimo, kako se odnosimo jedni prema drugima, kao i same koordinate demokratije, vrednosti koje organizuju naš politički život i svaku karakteristiku života.
Mislim da je pred nama pitanje: Šta mislimo o ovome? Jasno vam da moje mišljenje nije pozitivno, ali to ne znači da se morate složiti, ako se slažete, ili želite da postavite pitanje, pitanje bi bilo: Da li je ovo to što želimo da budemo? Da li je ovo održivo u bilo kom smislu te reči? Koje su alternativne vrednosti i načini za organizovanje nas samih kao pojedinki, zajednica, oblika vladavina, planete?
I krajnja primedba, važna u slučaju da sve deluje neizbežno, nemoguće, prevlađujuće da se ne može boriti protiv toga. Ovaj svet je veom nov, star je tek nekoliko decenija, a kada su ga neoliberali osmislili, svi su mislili da su oni ludi. Hajek, Fridman, svi su se oni šćućurili u tim malim mestima kao što je Mon Peleren, razgovarali su međusobno – ali oni su bili grupa radikala. Svi ostali su mislili da je to suludo, kenzijanizam je bio na snazi, socijalna demokratija je imala duboko i čvrsto uporište u Evropi. Ne kažem da je to nešto čemu se možemo vratiti, već da dovedemo u pitanje da je ovo permanentno, dato stanje stvari u svetu; ono je prosteklo iz nečega što je nekada smatrano suludim idejama, i što je postalo normalnim u veoma kratkom vremenskom periodu.
OK, staću ovde da bih odgovarala na pitanja.
…OK, izvinjavam se što sam otišla do studenta, jer to su ogromna i izvanredna pitanja. Hvala, to je bilo super.
Prvo, govorila sam o neoliberalizmu na veoma uopšten način, smatram da je to u velikoj meri diskurs organizovanja mnogih delova sveta, ali ono što je upečatljivo kada se to izgovori, važno je da se prihvati da svet nije jedno, nikad neće biti jedna globalna forma, bilo da su u pitanju otpori ili alternative, a što se tiče mogućnosti u ovoj zemlji ili regiji, one će biti drugačije od onih u Čijapasu ili Šri Lanki ili čak jugoistočnoj Evropi. Želim da to ustanovimo kao uvod.
Smatram da danas ima mnogo različitih oblika promišljanja alternativa. Ponekad se vraćaju ideji socijaldemokratije, velika državna administracija socijaldemokratija, ali mnogo češće imaju oblike koje vi spominjete. Anarhizam, lokalizam, razmišljanje o javnom dobru, razmišljanje o ponovnom osvajanju regionalne i održive lokalne proizvodnje koja će neizbežno kombinovati i određene oblike globalne proizvodnje… Jedna stvar koja nas povezuje u nužnosti da razmatramo alternative, je problem finansijskog kapitala. On stvarno vlada svetom danas i sve manje možemo uticati na to. Ne znači da ćemo svuda imati neoliberalizam, ali imaćemo finansijalizaciju, kontrolu i dominaciju finansijskog kapitala svuda. To nije ni razuman ni održiv način da se organizuje svet. To je, kao što sve više savršeno razumnih ekonomista, Nobelovih laureata, glasno govori, neodrživ način organizovanja političke ekonomije, od Amartja Sena[16] do Štiglica[17] i drugih.
Pitanje je kako na nenasilan način razmontirati takvu arhitekturu koja povezuje naš svet, crpi bogatstva iz njega, ne generiše mnogo za ljudska bića i kao što znamo, nerazumljiva je najvećem broju nas. A nerazumljiva je i najvećem broju ljudi koji rade za taj sistem. Neću vam dati dobar odgovor, ali veliki izazov je kako se pozabaviti ovim a istovremeno se uključiti i uvažiti lokalne prakse koje isprobavaju alternative neoliberalizaciji. A njih je mnogo, više nego što znamo.
Recimo kolektivi za organsku poljoprivredu, predavala sam na Kornelu, tamo ih ima masa, to je bio agrobiznis Njujorka a sada se više okreće zadrugama i održivosti, i gomili drugih sistema koji se ne povlače u potpunosti iz neoliberalne metrike, ali u nekoj meri da.
Zatim postoje pokreti otpora bez uvijanja, kao što je Podemos iz Španije, Siriza u Grčkoj, Occupy u ovoj zemlji i u drugim zemljama, to je nešto drugačije, ali oni promišljaju alternative – radikalne demokratije, demokratije odbeglih[18], javno dobro itd. Lično sam veoma privržena demokratiji i praksama radikalne demokratije, jer sam privržena ideji da ljudska bića upravljaju sobom, a pre svega sada, kada je planeta u takvoj opasnosti, da preuzmu odgovornost za ovaj svet i da otkriju kako da uspostave kontrolu nad moćima za koje smatramo da su van kontrole. Moći, za koje smatramo da ne postoji mogućnost da ih vratimo u bočicu. Ako demokratija ne postoji, čak ni kao deo alternativne vizije, ako krenemo bilo ka tehnokratiji, ili anarhističkoj viziji koja u sebi sadrži princip nevladanja, ideja mogućnosti organizovanja moći ljudskih bića tako da ne uništavaju, ne truju, i ako je moguće ne dokrajče planetu čini se nemogućom. To je jedan razlog moje privrženosti demokratiji. Ne mora biti nijedna verzija demokratije kakvu smo imali, ali mora postojati princip da ljudska bića zajedno kontrolišu moći koje bi inače njima upravljale.
Nisam zapravo odgovorila na vaše pitanje, samo sam ga dodatno razvukla.
…Divno pitanje, pitanje je vezano za klasične liberale, pre nego što je veliki talas neoliberalizma bio na horizontu, liberale kakav je Robert Nozik[19] i čak pre njega, donekle i Bentam[20] može biti svrstan u ovu kategoriju. Ako su klasični liberteri uvažavali kantovski princip da su ljudska bića “cilj po sebi”, šta bi bio moj odgovor na to?
Ono što je meni oduvek bilo privlačno u odnosu na libertarijanizam je ideja slobode čoveka da se “izgradi” i da preuzme odgovornost za sebe, ne samo da bude na traci, ili u super brzom vozu, a mislim da je to ono što neoliberalizam zapravo radi – ako ne samoinvestirate na određeni način, i ako ne organizujete svoju kompetitivnu vrednost u odnosu na druge, nećete preživeti. To nema veze sa samoizgradnjom i samoorganizacijom.
Ali to je privlačan deo, međutim deo koji mi je oduvek nedostajao je da libretarijanci negiraju društvenu moć koja organizuje društvo i koja nije samo u tvojim rukama. Tu nema priznanja da mi ne stižemo na ovaj svet, u kompletno… čist… u praznu sobu, već stižemo, odnosno rađamo se u set društvenih moći i znamo koje su: rodne, rasne, ekonomske, klasne, seksualne itd. Ovo su moći koje angažujemo, one nas formiraju, mi im zauzvrat doprinosimo ali, pre svega, one stratifikuju, organizuju i često dominiraju, a najvažnija moć u ovom slučaju je moć kapitala. A sve što libertarijanci mogu da kažu u odnosu na to je – Baš šteta što si rođen na dnu i srećno ti bilo. Bila sam zapanjena tokom republikanske debate, mislim da je Tramp objašanjavao zašto je protiv povećanja minimalne nadnice. Mislim da je divno kada nam super bogati objašnjavaju zašto nam je potreban super jeftin rad. Ono što su svi republikanski kandidati govorili, a demokratski nisu daleko po tom pitanju je da nam je jeftin rad potreban kako bi svako imao priliku da se izdigne.
Posmatrajte te dve rečenice zajedno: potreban nam je jeftin rad kako bismo bili kompetitivni i produktivni i kako bismo preživeli u globalnoj ekonomiji, ali svako će dobiti priliku da postane Donald Tramp. Jedini način da to ima smisla je da će nekoliko možda uspeti, ali najveći broj ljudi će ostati na dnu i to je prema rečima Trampa i ostalih, imperativ naše ekonomije. Moramo imati super jeftin rad.
Za mene, progresivnost libertarijanizma tu prestaje, na problemu nepriznavanja društvenih moći koje nas pokreću.
…To bi bila dugačka rasprava između nas, uključujući dugačku empirijsku analizu o našem razumevanju šta je gde uzrok. Da li je povećana pismenost i izlazak iz siromaštva kod nekih ljudi direktno povezana sa neoliberalizacijom ili nečim drugom? To je empirijsko pitanje.
Drugo, šta radimo sa činjenicom da jedna od 11 osoba na svetu u ovom trenutku živi u onome što se zvanično zove globalni slamovi, bez posla, često bez tekuće vode, bez kanalizacije i ostale higijenske infrastrukture, i suštinski postaje odbačena od svetske ekonomije? Taj broj raste, kao i globalni slamovi, kao što znaju svi koji su studirali favele ili Mumbai ili čak one slamove koji niču oko aerodroma Newark. Te brojke eksponencijalno rastu u proteklih dvadeset godina.
Imamo nekoliko različitih fenomena u isto vreme, imamo mikrokreditne šeme, što je klasični neoliberalizam, koje razvijaju mogućnosti za žene u određenim okruženjima podsaharske Afrike, koje inače ne bi imale takve mogućnosti. Sa druge strane imamo rastući broj, nazvaću ih odbačenim, iz ekonomije kao takve, koji možda preživljavaju u nekim slučajevima, ali to nije ljudski život. Bez uvijanja ću reći, to nije život koji ima budućnost, smisao, to nije život kakav smatramo najosnovnijim atributom čovečnosti, želim da ga nazovem posthumanizam najozbiljnije vrste.
Imamo to, i imamo ono što su svi od Tomasa Piketija[21] preko Krugmena[22] i ostalih intenzivno dokumentovali, strahovito rastuću neravnopravnost, kako globalno, tako i u najbogatijim zemljama sveta. Verovatno znate brojke, ali danas u ovoj zemlji veoma mali procenat uživa dobrobit od rasta bogatstva u proteklih 25 godina, i imamo srednju klasu koja ubrzano tone. Srednja klasa tone brzinom većom od one koje smo bili svesni i koju smo mogli osetiti, sve dok su potrošački i javni dug smekšavali taj proces. Posle 2008. prilično je očigledna činjenica da stvarni prihodi opadaju u celoj srednjoj klasi, a još više u radničkoj klasi i među siromašnima. To je sada tako dobro dokumentovano, tako da sa jedne strane možete ukazati na to ko se uzdigao, ali sa druge strane ja ukazujem na to gde su gubici i gde raste nejednakost.
Štaviše, ako se bavimo samo SAD imamo i sledeći problem – srednja klasa koja tone ne gubi samo stvaran prihod, to nije samo problem brojki, gubi pristup uzlaznoj društvenoj mobilnosti. Društvena pokretljivost se zapravo zamrzla u proteklih 20 godina, za 80% američke populacije. Ljudi više ne izlaze iz okvira svoje klase, kao što su činili tokom dobrih 100 godina pre neoliberalizma. Opet, ne želim sve ovo da stavim na dušu neoliberalizma, postoje i drugi procesi koji se dešavaju, više faktora – ekonomije koje se šire ili smanjuju itd. ali želim da ukažem na činjenicu da je veliki deo društvene pokretljivosti izgubljen. Zašto? Zato što je neoliberalizam eliminisao pristup javnom visokom obrazovanju. To znači da u periodu posle Drugog svetskog rata, deca koja su dolazila iz siromašnih ili porodica niže srednje klase, i koja su ispunjavala uslove za koledž, mogla su i da ga pohađaju, dobiju diplome koje im omogućavaju da postanu učitelji, inženjeri, profesionalci i sve drugo i da žive američki san. To je bio neverovatan period. Mislim da je jedna od najboljih stvari koju su SAD ikad uradile izgradnja visoko kvalitetnog sistema univerziteta, a taj sistem je uništen, potpuno urušen u proteklih 20 godina. Sa tim uništenjem je došlo i uništenje društvene pokretljivosti za klasu koja nema drugi put ka gore. Ono što vidimo umesto toga je strahovit dužnički teret, koji nose porodice mnogih studenata i koji ih dodatno melje, ili učenici koji biraju da uopšte ne idu na studije, ili studenti i njihove porodice koji se odlučuju za profitne koledže za koje se ispostavlja da ne nude obrazovanje za građane i lični razvoj, niti održive poslove.
…Problem je što koristim svoju prednost, ja imam mikrofon, a vi ne. Mislim da se nema šta reći u korist neoliberalizma, to ste zapravo hteli da čujete. Čak i ljudi koji ukazuju na slučaj Kine, kao – pogledajte te brojke rasta, kada Kina kombinuje autoritarnu državnu politiku, a ja ukazujem da je to suština neoliberalizma, sa radikalno deregulisanom ekonomijom slobodnog tržišta, pa to je neoliberalni san. Pogledajte neverovatne stope rasta, a pogledajte šta se dešava u Kini trenutno. Zastrašujuće je kako te stope rasta padaju, i šta to može učiniti globalnoj ekonomiji. Dakle, neoliberalizam je divan za prizvodnju balončića od sapunice, divan za stvaranje čuda. Ali da li su ona održiva? Ne mislim ta jesu.
…Da, razmišljala sam o tome i pokušaću da budem kratka, neću vam izneti sva moja razmišljanja. Imam dve veoma različite stvari da kažem. Sa jedne strane, mislim da je opasnost to što će akademske slobode pre svenuti nego biti uništene. Mislim da će uvenuti, jer nisu proživljene, jer je akademicima važnije da uvećaju vrednost svog kapitala, kao i svoj prestiž i reputaciju, da pod A – igraju kako im se kaže, a pod B – drže glavu dole i bave se svojim istraživanjima.
To je moja briga, posebno u u slučaju metrike koju britanska neoliberalizovana akademija koristi već dugo i koja stiže i ovde. Metrike uključuju merenje svakog delića istraživanja koje radite, gde je objavljeno, važnost istraživanja, koji je “faktor uticaja”, i to određuje vaše ocene i status. Jurnjava za tim, zato što morate, zato što će vrednost vašeg departmana propasti ako propadne i vaša, a to povlači i vrednost univerziteta, a onda nećete dobiti finansije, niti studente… Taj točak je veoma opasan za akademsku slobodu, to je jedna stvar koju želim da kažem. Može se javiti osipanje zbog straha, brige zato što ste samo deo akademskog ljudskog kapitala, i zbog tog točka.
Ali želim i ovo da kažem – verujem da mnogi od nas, posebni oni među nama sa redovnom profesurom, i profesurom dobijenom posle mnogobrojnih časova u prošlosti, imamo ogromnu moć da živimo svoju slobodu i treba da nastavimo to da radimo. Verujem da je ogroman kapacitet akademika da se angažuju u kritičkom razmišljanju u učionici, na poslu, na seminarima, u prostorima kao što je ovaj, i za mene je gubitak vremena ako govorimo da nemamo taj kapacitet.
Trošiti vreme na otkrivanje mehanizama smanjenja i ograničavanja naših sloboda je veoma važno. Mnogi ljudi u mom neposrednom okruženju na Univerzitetu u Kaliforniji se bave tim istraživanjem. Gde nestaje deljeno upravljanje i zamenjuje ga menadžersko upravljanje? Gde je strah da studentima nije obezbeđeno ono što im je potrebno za profesionalno napredovanje na koledžu? Gde se naši kritički i analitički prostori pretvaraju u nešto drugo? Postoji mnogo načina na koje se to osipanje dešava, ali kažem i da imamo neki kapacitet, nismo šrafovi u mašini.
Hteli ste nešto da kažete.
Ne kažem da imamo totalnu kontrolu ili totalnu slobodu, kažem da su jedina stvar koja čini razliku na ovom svetu, i u bilo kojoj borbi za bolji svet ili pravdu – ljudska bića koja bi mogla da se osvrnu i kažu – sve je crno, nema nade, idem da spavam i pokrijem se preko glave, umesto toga odluče da nađu druge, stanu sa drugima, zauzmu prostor koji imaju, iskoriste glasove koje imaju, i znam kako ovo zvuči… Protiv ideje da nema nade, da je ovo strukturna analiza koja dokazuje da su sva vrata zatvorena, moramo da pritiskamo. Jer to jeste mantra neoliberalizma. Neki od vas će se setiti takozvane TINA (There Is No Alternative)[23]. Nema alternative, to je ono do čega je tačerovski režim nastojao da dovede. Stvoriti svet za koji ne postoji alternativa. Sve dok se borimo protiv toga, još uvek imamo akedemsku slobodu.
Davaću kratke odgovore i odgovoriću na dva pitanja odjednom. Super, dva vrlo različita pitanja, ali ću smanjiti vreme odgovaranja na pola od uobičajenog.
Sa jedne strane kako razumemo eksponencijalnu elaboraciju službi podrške kada institucije treba da postanu efikasne i strukovno orjentisane? Setite se, marketizacija ne znači monetizaciju, ekonomizacija ne znači da je sve u vezi sa direktnim ulazom i izlazom i novcem. Zašto to sad kažem?
Studenti kojima su potrebne razne vrste službi podrške – u vezi sa poteškoćama u učenju, podrška u kriznim situacijama, emotivna podrška – kome u neoliberalnom svetu ne treba mnogo toga – i podrška za upravljanje anksioznošću, kao i za mnoge druge stvari, to su sve ulozi u ljudski kapital.
A deo tih podrški koledži i univerziteti prodaju, a delom tako poboljšavaju svoj rang. Ono što uglavnom poboljšava njihov status su rezultati ispita, koje sada dobijaju i sami univerziteti, i to održava visoke skorove, ali ono što posebno doprinosi ukupnoj vrednosti univerziteta, i što obećava da će proizvesti maksimizovanu vrednost ljudskog bića, su sve te stvari koje grade kapacitet ljudskog kapitala.
Mislim da to nema veze samo sa parničenjem. Mnogo ljudi misle – o bože, ti univerziteti se angažuju oko svih tih stvari… Da, postoji mnogo infrastrukture vezane za parničenje na fakultetima danas, ali postoji i mnogo infrastrukture koja obezbeđuje maksimizaciju ljudskog kapitala koja zavisi od podrške ovih službi.
…Ako ćemo razgovarati samo o političkim naukama, oboje ćemo biti pesimistični i jadni, pošto je to potpuno neoliberalizovana disciplina, od metodologije do epistemologije, do toga šta podrazumevamo pod profesionalnim političkim naučnikom, kako se mladi studenti tokom prve godine instruiraju da pišu objavljive radove pre nego što razviju mišljenje, šta znači učiniti istraživanje preduzetničkim poduhvatom – što znači prepakovati ga na šest različitih načina u šest različitih članaka, koji su zapravo isti ali izgledaju kao šest različitih stavki u životopisu…
I kao što kažete, imati teoriju javnog izbora, pa teoriju racionalnog izbora, koja se sada transformiše i postaje još delikatnija i nijansiranija, jer je otkriveno da su emocije a ne samo mišljenje osnova za neka ljudska delovanja. Čitav skok sa bihejviorizma ka formalnom modelovanju u savršenom je skladu sa ekonomizacijom političke nauke. Uzmete model ljudskih bića kao ekonomskih aktera i primenite ga na svaku oblast političkog života. Znači ne razmišljamo o građanima koji deluju, koriste svoje slobode, protestuju ili pružaju otpor ili govore, već razmišljamo o njima kao o stvorenjima koje je moguće podstaći, motivisati, ciljati, podeliti na manja biračka tela kako bismo stvorili fasadu predstavničke demokratije. To je samo jedan primer, ali se slažem sa vama. Verujem da ne-kvantitativni već kvalitativni metod, istorijski metod i pažljiva upotreba kvantitativnog metoda, sa mozgom koji je kritičan prema neoliberalizaciji i nekim formama formalnog modelovanja, može proizvesti odlično znanje. Još jednom ću reći nije lako, i ne bih volela da sam studentkinja danas, ne bi trebalo da vam ovo govorim… Nije lako, ali ipak verujem da je to i dalje pitanje onoga što vam je stvarno bitno, zašto ste uopšte i došli ovde, kako da čitava stvar funkcioniše. Ne kažem da je magija, to razmišljanje kako doći do posla, kako objaviti. Ali znam da postoje mesta otpora.
Još dva pitanja i gotovi smo. Znam da biste da me ućutkate, ali… Jesmo li gotovi? A, vi imate pitanje, da ga čujemo.
Prvo, ne mislim da je to istorijska konstanta. Moje lično mišljenje je da ne postoji jedan način za promišljanje razlike, lepote i tragedija bivanja ljudskim bićem. Postoje mnogi načini u mnogo različitih kultura, na toliko raznih mesta i kroz epohe. Šta su stari Grci na Zapadu, ili rani hrišćani na Zapadu mislili ili šta je Hopi pleme smatralo suštinom čovečanstva, ili šta su neki drugi ljudi mislili – izaberite sami, to će se razlikovati. Razlikovaće se u odnosu prema Zemlji, životinjama, planeti, duši i duhu i religiji i u mnogim drugim stvarima. Tako da ne mislim da postoji jedna definicija i mislim da ne treba ni da pokušavamo da imamo jednu definiciju.
Problem jedinstvene definicije čoveka je što gotovo uvek isključuje neke ljude. Već dugo na Zapadu čovek muškarac je definisan na čitav skup načina koji nisu slučajno već suštinski isključili žene iz čovečanstva. A u čitavoj istoriji ideje rasa i kolonijalnog ponašanja koji su polazili od Evrope, čovek, ljudskost, projekat ljudskosti Evrope je definisao kao Drugo sve što je van njega. Opasno je reći – ovo je čovek.
Ali nastaviti sa postavljanjem pitanja – Šta želimo da budemo? Šta žudimo da ljudska bića postanu? Koju odgovornost ljudi treba da preuzmu zbog svoje jedinstvenosti i neverovatne moći da stvore svetove – Nijedna druga životinja ne može da napravi ovakvu salu – ali nijedna druga životinja ne može da prozvede uništenje kakvo proizvode ljudi.
Da bismo mislili o tome, vaše pitanje je jednostavno jako lepo, pa ćemo se tu zaustaviti.
Hvala vam.
Predavanje je održano 12. novembra 2015. za studente, Center for Religion, Ethics and Culture and the Center for Interdisciplinary Studies at Holy Cross.
Prevela Milica Gudović
[1] Finansijalizacija je naziv za pojavu rastućeg značaja finansijskih tržišta, finansijskih motiva i finansijskih učesnika u svakodnevnom funkcionisanju razvijenih svetskih ekonomija. Rečju, finansijska tržišta, finansijske institucije i finansijska elita imaju sve veći uticaj na ekonomsku politiku i na ekonomske ishode. Posledice finansijalizacije su sve izraženiji transfer dohotka iz realnog u finansijski sektor, sve veća dohodovna nejednakost i sve izraženiji uticaj finansijskih motiva na upravljanje preduzećima – osnovni motiv finansijera je kratkoročna kapitalna dobit koja implicira kratkoročni horizont investiranja. Kako bi se prilagodili interesima finansijera, menadžeri korporacija sve manje ulažu u dugoročne produktivne investicione projekte. https://en.wikipedia.org/wiki/Financialization
[2] https://en.wikipedia.org/wiki/Paul_Bremer
[3] http://web.archive.org/web/20100206084411/http://www.cpa-iraq.org/regulations/#Regulations
[4] Repatrijacija kapitala je transakcija kojom se kapital vraća u domovinu, tj. zemlju porekla (u opštem smislu, termin repatrijacija primjenjiv je i na osobe, stvari, prava). Kada u nekoj zemlji ne postoje negativni elementi za ulazak stranog kapitala, ona svejedno može biti isključena iz konačnog izbora ako postoje i deluju restrikcije za repatrijaciju kako zarada, tako i uloženog početnog kapitala.
[5] Regresivni porez je onaj gde s rastom poreske osnovice poreska stopa sporije raste.
[6] http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI/zen_konvencija_4_lat.pdf
[7] http://www.mfa.gov.rs/sr/images/stories/komisija/MKCK%20-%20Izvori%20MHP.pdf, strana 304
[8] Kontraverzna odluka Vrhovnog suda Citizens United omogućila je neograničeno i anonimno doniranje političkih partija udruženjima građana koja mogu taj novac trošiti u kampanji dokle god se direktno ne koordinišu sa pojedinim kandidatima. https://en.wikipedia.org/wiki/Citizens_United_v._FEC
[9] Konkretan slučaj tiče se trgovinskog lanca Hobby Lobby u slučaju protiv službenice američkog ministarstva zdravlja Sylvie Burwell. Hobby Lobby je kompanija koja se bavi umetničkim materijalom i rukotvorinama, a pripada porodici evangelističkih hrišćana. Zapošljava oko 21 000 ljudi. Do 2012. su plaćali svojim radnicama kontracepcijske pilule Plan-B i Ella, a tada su podigli tužbu protiv vlade u vezi sa ovom praksom, zahtevajući poštovanje “verskih prava” kompanije. Hobby Lobby je donator različitim hrišćanskim konzervativnim udruženjima.
[10] U programskom dokumentu pod nazivom “Moj plan da vratim moć narodu, a ne vođama sindikata”, Skot Voker se eksplicitno zalaže za ukidanje sindikata na federalnom nivou. http://www.npr.org/sections/itsallpolitics/2015/09/15/440413346/scott-walkers-anti-union-push-may-not-prove-so-easy-as-president
[11] Obavezujuća arbitracija je forma prisilne arbitracije, kada kompanija zahteva od potrošača ili zaposlenog da se, pri kupovini proizvoda ili usluge, ili dobijanja zaposlenja, obaveže na arbitraciju umesto zaštite prava pred sudom. Potrošač ili zaposleni se odriču svog prava da tuže kompaniju, kao i da učestvuju u građanskim parnicama za zaštitu kolektivnih interesa. Prislina arbitracija je obavezna, arbitrarna odluka obavezujuća, a rezultati nisu javni. http://www.consumeradvocates.org/for-consumers/arbitration
[12] Izdvajanje posla, ispošljavanje (isposlovljavanje, ispošljavanje, otpošljavanje ili raspošljavanje)[1] ili anglicizam “outsourcing” označava uzimanje spoljnih dobavljača za određeni posao ili davanje određenoga posla spoljnim dobavljačima, odnosno “prepuštanje poslova privatnom sektoru” ili izdvajanje nekih sekundarnih poslova iz okrilja kompanije ili, gledano s druge strane, “preuzimanje usluge temeljem ugovora”. https://hr.wikipedia.org/wiki/Izdvajanje_posla
[13] Proporcionalna poreska stopa (eng. flat rate tax) je ona stopa kod koje se s promenom poreske osnovice ne menja visina poreske stope. Što znači da se za svaku visinu poreske osnovice primenjuje ista poreska stopa, ali se nominalno plaćaju različiti iznosi poreza. Kritičari ga smatraju nepravednim jer bogatiji plaćaju manje poreza, a većina poreskog tereta se svaljuje na radnike.
[15] Kultura muvanja je ona koja prihvata i ohrabruje povremene seksualne susrete, veze za jednu noć i slične aktivnosti, koje su fokusirane na fizičko zadovoljstvo bez uključivanja emotivnog aspekta i dugoročne posvećenosti. Povezuje se sa američkom koledž kulturom. Sam termin “hookup” je ambivalentan jer znači ljubljenje, ali i razne druge oblike seksulanih aktivnosti između seksualnih partnera.
[16] http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/economic-sciences/laureates/1998/sen-bio.html
[17] http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/economic-sciences/laureates/2001/stiglitz-bio.html
[18] Termin koji je uspostavio Sheldon S. Wolin u istoimenom radu http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/j.1467-8675.1994.tb00002.x/abstract
[19] https://en.wikipedia.org/wiki/Robert_Nozick
[20] https://en.wikipedia.org/wiki/Jeremy_Bentham
[21] https://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Piketty
[22] https://sh.wikipedia.org/wiki/Paul_Krugman
[23] https://en.wikipedia.org/wiki/There_is_no_alternative
http://tvxs.gr/sites/default/files/article/2015/53/192756-tunisie-there-is-no-alternative.jpg
Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život:
Kritički život 1 – Edvard Snouden
Kritički život 2: Zemlja i sloboda (Ken Louč)
Kritički život 3: Nevidljivi gradovi (Italo Kalvino)
Kritički život 4: Performiranje političkog (Džudit Batler)
Kritički život 5: Kultura i imperijalizam (Edvard Said)
Kritički život 6: Izvori totalitarizma (Hana Arent)
Kritički život 7: Ko je neoliberalni subjekt? (Vendi Braun)
Kritički život 8: Viralni homonacionalizam (Džazbir Puar)
Kritički život 9: Bitka za Čile, 1. deo (Patrisio Guzman)
Kritički život 10: Bitka za Čile, 2. deo (Patrisio Guzman)
Kritički život 11: Bitka za Čile, 3. deo (Patrisio Guzman)
Kritički život 12: Američka predavanja (Italo Kalvino)
