RWF Logo

Kritički život 24: Veronika Gago

#MiZaustavljamo: o političkoj teoriji feminističkog štrajka

Veronika Gago

Photo: Eldiario.Es

Prevod prvog poglavlja knjige “Feministička želja ili želja za potpunom promenom” Veronike Gago (Verónica Gago, La potencia feminista O el deseo de cambiarlo todo, Madrid: Tinta Limón y Traficantes de Sueños, 2019).

Originalni naslov: #Nosotrasparamos: hacia una teoría política de la huelga feminist

Biram da govorim o aktuelnom feminističkom pokretu iz perspektive štrajka. Od 2016. protest je postupno menjao imena: nacionalni protest žena, internacionalni protest žena, lezbejki, transseksualaca i transvestita, i na kraju internacionalni i plurinacionalni feministički protest, odnosno generalni feministički štrajk. Iskrojilo se kao saga, na neki lud način, nezaustavljiva u svojoj snazi i kontinuitetu. Protest nije bio izdvojeni događaj, već se oblikovao kao proces. U tom smislu, još uvek nije završen. Tokom tri godine (od oktobra 2016. do marta 2019), štrajk se pretvorio u sredstvo koje je u stanju da podstakne novi modus feminističkog pokreta na transnacionalnom nivou. 

U Argentini se izrodio slogan #NiJednaManje, koji je podstakao prvu masivnu mobilizaciju protiv femicida u junu 2015, koji je godinu dana kasnije prerastao u “Ni Jedna Manje! Žive i slobodne da budemo!”1  Štrajk pravi iskrorak: transformiše mobilizaciju protiv femicida u masivni radikalni pokret, sposoban da, na inovativan način, poveže i politizuje osudu nasilja. Štrajk je, međutim, stavio u prvi plan prethodne istorijski akumulirane borbe.2  Kada se izrodila ideja poziva na “protest”, zahvaljujući jednom mnogoljudnom skupu, zgusnula se snaga, koja je omogućavala da se prevaziđe sukob i da se iznese bes na ulice. Kada smo rekle “protest”, uočile smo mogućnost okupljanja i međusobnog razgovora: domaćice, radnice formalne i neformalne ekonomije, zadrugarke, radnice, nezaposlene, “preduzetnice” na nepuno radno vreme i majke na puno radno vreme, aktivistkinje i kućne pomoćnice, studentkinje i novinarke, sindikalistkinje i učiteljice, prodavačice, organizatorke javnih kuhinja i penzionerke. Našle smo se zahvaljujući našem delanju, koje predstavlja zajedničku tačku u svojoj raznovrsnosti. 

Uz pomoć sredstva koje predstavlja “protest”, počele smo da povezujemo i ukrštamo, na praktičan način, nasilje koje se povezuje sa muškim nasiljem: ekonomsko nasilje koje se manifestuje kroz razlike u platama i radnim satima uloženim u kućne poslove, koji nisu ni priznati ni plaćeni, uz poslušnost koja se nadovezuje na nedostatak finansijske autonomije; nasilje putem eksploatacije koje se ispoljava u porodici u vidu muške nesposobnosti, i dovodi do implozije u situacijama nasilja “u porodici”; nasilje u vidu lišavanja javnih usluga koje se sprovodi putem preopterećenja društvenim radom.

Kada smo rekle “protest”, počele smo da krojimo žensko vođstvo u društvenim i uličnim ekonomijama, suprotstavljajući se korišćenju gradskog prostora, koje je u istoj meri i disciplinovano i previše eksploatisano, ali i povezujući ekstraktivne megaprojekte na manjinskim i društvenim teritorijama sa specifičnim nasiljem protiv žena, koje se nalaze na čelu njihove odbrane. Kada smo prisvojile “protest”, osetile smo kako oslobađamo vreme za sebe: kako bismo u isto vreme mogle da mislimo i delamo; “vodimo bitke“ i borimo se; kažemo dosta i pronađemo se. 

Predlažem da se protest iz ovog poglavlja, kao i samog uvoda u knjigu, shvati kao nova forma kartografske prakse feminističke politike, koja u ovom vremenu masovno dominira ulicama. Protest kao praktična pozicija i kao analitička perspektiva borbe je ono što je učinilo mogućim da se pokrene narodni i neoliberalni feminizam odozdo na gore, koji je povezao ekonomsko nasilje sa nasiljem usmerenim na žensko telo i feminizirano telo. 

Na narednim stranama težim da istražim i analiziram njegov singularitet: kako se feministički štrajk, koji je započeo teritorijalno, sa subjekatima i okruženjima koji ne spadaju u tradicionalnu ideju radnika/ce, redefinisao i transformisao? Zašto protest sada i ovde, koji je redefinisan iz ovog pokreta, uspeva da pretoči nove vidove eksploatacije u nove vidove konflikta? Na koji način je ovaj protest u širem smislu u stanju da poveže kućne poslove i finansijsku eksploataciju? Zašto je protest omogućio novi vid internacionalne koordinacije?

Moja hipoteza je da protest kao proces povećava intenzitet nepokoravanja, na različite načine, kroz različite tipove protesta, skupova, samih upotreba istih, zauzimanja radnih prostora i komšiluka. U ovoj raznovrsnosti se pronalazi novi ključ za samu ideju generalnog štrajka koji nas dovodi do sledećeg pitanja: Kako raznovrsnost aktivnosti, koje se nalaze pod okriljem štrajka iz feminističke perspektive, otkriva i sabotira forme eksploatacije i iskorišćavanja, koje se više ne svode samo na aspekat koji se definiše kao “radni”? Zašto protest predstavlja jednu vrstu političke subjektivizacije, odnosno, predstavlja način za prelaženje preko granica mogućeg? Polazeći od ovih pitanja, otkriva se da je za razumevanje pojma feminističkog protesta potrebna ista “lupa” koja je potrebna za rekonfiguraciju modernog kapitalizma, sa svojim specifičnim načinima eksploatacije, iskorišćavanja, kao i dinamikama koje mu se suprotstavljaju, sabotiraju ga i protive mu se. Protest je modus za blokiranje kontinuiteta stvaranja kapitala, u kontekstu društvene relacije. Protest je takođe neposlušnost prema stalnoj eksproprijaciji naše životne snage, zaplenjene uz pomoć iscrpljujuće rutine. Zbog toga, pitanja nastavljaju da se otvaraju: Šta se dešava sa sprovođenjem protesta koji idejno i praktično polazi iz senzibiliteta koji se ne definiše a priori kao klasni, nego baš suprotno, preispituje ideju klase? U ovom smislu, da li izmeštanje ideje protesta i njegova nekarakteristična upotreba resetuju prostorne i vremenske karakteristike produkcije i antagonizma?

Vremenska i prostorna mapa: heterogenost rada u feminističkom kodu

Štrajk proističe iz specifičnog sredstva za politizovanje nasilja nad ženama i feminiziranim telima, povezujući ih sa nasiljem moderne kapitalističke akumulacije. U ovom smislu, protest stvara globalnu mapu: daje vidljivost i rekonstruiše oblasti koje prevazilaze granice, u isto vreme eksplicitno ističući zašto postoji organska povezanost između akumulacije i nasilja. 

U cilju sazivanja i okupljanja, lansirale smo slogan #MiZaustavljamo i obavezale smo ovo klasično sredstvo organizovanog radničkog pokreta da mutira, da bude rekonfigurisan, rekonceptualizovan i da bude ponovo iskorišćen od strane realnosti života i prirode rada, koje prevazilaze granice profesija (njihovu ekonomsku vidljivost, legitimitet i priznanje). 

Protest, redefinisan od strane aktuelnog feminizma, manifestuje da je nesigurnost zajednički uslov koji se, međutim, razlikuje od klasističke, seksističke i rasističke perspektive iste. On proističe iz sredstva koje tumači nasilje kao nadovezivanje na forme eksploatacije modernog kapitalizma, što omogućava da se od današnjeg feminizma napravi jedan vid organizacije, savezništva i jedan ekspanzivni i transverzalni diskurs. 

Vratimo se na operaciju protesta povodom nasilja. Šta znači politizovati nasilje iz štrajka?

Kao prvo, treba posmatrati štrajk kao aktivnost koja nas pozicionira kao političke subjekte, u odnosu na sistemski pokušaj da se umanje naše boli iz pozicije žrtve, koja zahteva reparaciju (u generalnom smislu, od strane Države). Biti žrtva, stoga, zahteva veru u državu i spasioce. Štrajk nas stavlja u poziciju borbe. Ne zaboravlja na sukob, ali nas izvlači iz stanja sukoba. 

Kao drugo, protest skreće pažnju na krađu i masivnu sabotažu (u Argentini se okupilo pola miliona žena u svakoj od šetnji koje su se organizovale vezano za štrajk u oktobru 2016. i martu 2017; 800 miliona u martu 2018. i sličan broj u martu 2019. nakon još masivnije mobilizacije 2018. godine povodom abortusa). Ovo je omogućilo da se protest pretvori u sredstvo za mapiranje heterogenosti rada u feminističkom ključu, dajući vidljivost i vrednujući različite vidove promenljivih, neformalnih, kućnih ili migrantskih poslova. To znači da ovi poslovi treba da prestanu da se posmatraju kao dodatni ili dopunski poslovi, u poređenju sa platnim poslovima, te da ih treba istaći kao centralne u aktuelnim formama eksploatacije i iskorišćavanja, konstituišući takođe neizvesno i limitirano stanje kolektivnog privređivanja, odnosno stvaranja sredstava za život. 

Kao treće, protest je oblikovao organizacionu perspektivu koja stavlja pod svoje okrilje različite realnosti koje su redefinisale, preispitale i ažurirale samu dinamiku onoga što nazivamo štrajkom

Protest redefinisan od strane feminizma se transformisao u istorijskom smislu: prestao je da bude naredba koja dolazi sa više instance (u sindikalnoj hijerarhiji), koje se pridržavamo ili joj se priklanjamo, da bi se pretvorio u konkretno pitanje-istraživanje vezano za situaciju: Šta znači protestovati zbog različitih egzistencijalnih i poslovnih stvarnosti? Ovaj diskurs može imati prvu fazu koja se sastoji od objašnjenja zašto se ne može organizovati protest u sopstvenom domu ili ukoliko se radi o uličnoj prodavačici, zatvorenici, freelance radnici (identifikujući se kao one koje ne možemo da protestujemo), ali odmah zatim ova nemogućnost dobija na snazi, jer podstiče da se ovim stvarnostima da novo i prošireno značenje, koje se potire kada štrajk treba da obuhvati i stavi pod svoje okrilje sve ove realnosti, proširujući društveni dijapazon u koji štrajk prodire i u kome daje rezultate.

Odjekuje jedno pitanje koje se postavilo pre više godina u madridskom kolektivu Precarias a la Deriva (2005): Koji je tvoj štrajk? Ali sada, postavljeno iz perspektive mase i radikalizacije protiv ofanzive muškog nasilja, podstiče nas da se okupimo i brzo reagujemo. 

Postavljanjem konkretnog pitanja “kako protestujemo?”, protest se granao: u Paragvaju poziv na protest je iskorišćen kao pobuna protiv trovanja zajednica agrotoksicima. U Hondurasu i Gvatemali, usmerili su se odlučno na kritiku lokalnih lidera povodom “teritorijalnih femicida”. Žene Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije su odgovorile na naš poziv javnom izjavom i podrškom kroz #PokrećeNasŽelja, u kojoj su izjavile da su protestovale u džungli. U Brazilu, kritike su se usmerile protiv mešanja crkve u borbi za autonomiju tela. 

Iz ove organizacione perspektive, koja je obojena otvorenim konfliktom, feminizam se dopunjuje klasnom, antikolonijalnom i masivnom dimenzijom, zato što su situacije, koje revolucionarizuju protest kao sredstvo iznutra, upravo one koje sam pojam protesta potire, kao što su slobodan, novčano kompenzovan, sindikalizovan i muški rad, koji je definisan i ograničen samim zadacima tog posla. 

Ako posmatramo protest kao anomaliju, zbog izmeštanja pojma mesta, on je omogućio mapiranje, iz perspektive nepokoravanja, različitih načina radne, teritorijalne i životne eksploatacije, koje mogu da se posmatraju i vrednuju primenom feminističkog ugla posmatranja. Pomenuta perspektiva je bila razrađena polazeći od zajedničke i transnacionalne tačke, pri čemu sprovedena analiza nije imala za cilj samo da bude analitična, već da dâ presek stanja sa okupljanja i skupova. Praktična primena, kao i istraživačko pitanje, bili su mapiranje svih načina na koje vrednosno privređujemo, koji nisu priznati ni novčano kompenzovani, kao i da se sprovede sastavljanje šarenolike kolektivne slike onoga što nazivamo radsfera i konflikt

Da li postoji rizik da protest stavi pod okrilje rada sve ono što prevazilazi kontekst rada? Protest žena, transseksualaca, lezbejki, transvestita ima snagu koja prodire van poslovnog reona, zato što se u sabotaži paralizuje i ismeva mnogo više od samog zaposlenja: zaboravlja se, u principu na par sati, način života u kome zaposlenje postoji kao deo života, uz sve ostale delove, parališu se uloge polne podele rada, postaje jasna politička samovolja koja definiše granice između poslovnog i ne-poslovnog, kao i istorijska borba između ograničavanja i autonomije, dobijanja priznanja i prekida.

Protest prevazilazi granice i integriše pitanje rada. Ne ostavlja ga po strani, već ga u isto vreme redefiniše, ažurira i bavi se njegovom problematikom, ali i kritikuje njegovu vezu sa poslušnošću. Uvećava njegov domašaj, ali ne razblažuje istorijsku gustinu. Prevazilazi granice pitanja rada jer uzima u obzir prirode poslova koji nisu plaćeni, nisu priznati, nisu kompenzovani, koji imaju veze sa kućnim i reproduktivnim vidovima rada, ali koji su u isto vreme obavezni i besplatni, ali takođe uzima u obzir i vidove rada koji su vezani za društvenu ekonomiju i za samoodržive vidove reprodukcije života. Ključni posao feminističkog ključa je da nam omogući da razmišljamo o politici koja reprodukuje život, koji u isto vreme obuhvata i prelazi kućne, društvene, komšijske, seoske, prigradske sfere, kao i njegovu hijerarhijsku povezanost sa sferom koja se definiše kao “radna”.

Protest u isto vreme i prevazilazi granice i integriše pitanje rada, zato što protestujemo protiv struktura i pravila koje omogućavaju vrednovanje kapitala. Ova pravila (od hetero-patrijarhalne porodice do obaveznog majčinstva, od tajnog abortusa do seksističke edukacije) nisu samo kulturološka ili ideološka pitanja, već se preklapaju sa patrijarhatom, kolonijalizmom i kapitalizmom. Zbog toga su elementi koji se smatraju “neekonomskim” ključni u feminističkoj ekonomiji, jer predstavljaju kritiku šireg i radikalnog patrijarhalnog koncepta ekonomije. 

U ovom smislu, protest se pretvara u transverzalni vektor: to je više od specifičnog sredstva čiji su legitimitet i svrha predodređeni za platne i sindikalne sektore, povezane sa “policijskim materijalizmom” nekih sindikata, kao što je govorila Rosa Luksemburg, već se pretvara u formulu nepokoravanja stvarnostima i okolnostima, koje su navodno “isključene” iz radničkog sveta.

Transverzalnost na ovaj način izaziva navodnu nemogućnost protesta i prikazuje moguće upotrebe istog, polazeći od premeštanja u druge sfere, potvrđujući jednu legitimnu neobičnost i novu praktičnu snagu. 

Recimo da protest obuhvata tri dimenzije, koje se oslanjaju jedna na drugu, od jednog protesta do drugog:

Prva: protest se konstituiše kao proces, a ne kao događaj. Ovo konkretno podrazumeva da vreme protesta podrazumeva vreme organizacije, konverzacije, zajedničkog plana, koordinacije skupa, ličnih udela, i sve to obrazlaže novu radikalnost vezanu za okupljanje i istrajnost u organizaciji. Ne radi se o pojedinačnom danu u kalendaru ni spektakularnom kreiranju akcije koja se tu i završava. 

Druga: protest podrazumeva učešće u stvaranju veza između borbe i transnacionalne veze i to radi uključivanjem dimenzije klase. Više od identiteta multikulturalizma, on povezuje nasilje nad ženama i feminiziranim telima sa formama radne eksploatacije, policijskog nasilja, kao i preduzetničke ofanzive protiv zajedničkih resursa, čime se redefiniše činjenični društveni konflikt. Tako narodni, domaći, društveni, prigradski, seoski i crnački feminizam, koji je u Latinskoj Americi lišen liberalizacije uz pomoć politika priznavanja, utešnih nagrada, zamki identiteta, politizuje nesigurnost egzistencije kao neodvojivu sekvencu lišavanja i eksploatacija. 

Treća: imajući sve ovo u vidu, kada govorimo o geografiji straha i rizika (jer je utkana u nas kao oprez koji u isto vreme i daje rešenje za razumevanje mnogobrojnih zlostavljanja i nasilja), to se ne tumači kao viktimizacija, nego kao strateška veština. Smisleno se povezuju eksploatacije, koje se proživljavaju svakoga dana, kako bi se potkrepili radikalni načini razmišljanja u datoj oblasti, pre svega vezanom za telo kao oblast (oblast-telo).

Naša 2017.

Može se reći da je štrajk naše revolucionarne 2017. godine povezan sa događajima iz prethodnog veka, odnosno štrajkom koji se održao 8. marta 1917. goine u Petrogradu, organizovan od strane tekstilnih radnica, a protiv ratne nemaštine i cara. Uticaj i radikalizacija tog štrajka dovela je do pokretanja ruske revolucije. Možemo da zaronimo u datume i geografiju kako bismo promislili više o svom poreklu, ali možda se štrajk naše revolucionarne 2017. zapodenuo u jednoj fabrici tekstila, jednoj od onih gigantskih montažnih fabrika koje se nalaze na granici između Meksika i Sjedinjenih Američkih Država, gde smo se sve našle kada smo pokušale da zamislimo – i da razumemo – šta je to ubijano u nama samima kada je ubijana neka od radnica, čije su smrti načinile poznatim grad Huares, zbog toga što se tamo koncentrisala jedna istinska “mašinerija femicida” (da iskoristimo izraz Serhija Gonsalesa Rodrigesa, 2012). Kakvu vrstu slobode su pokrenule te devojke, većinom mlade, prelaskom u te fabrike, koje su postajale deo morbidnog i ključnog niza globalnog kapitala. Svakoj od nas se urezalo to pitanje, kao žig i kao tetovaža. Mi smo njihove savremenice i tekstilna fabrika je, na neki način, začetak feminističkog štrajka koji vodimo i o kome promišljamo. 

Nema internacionalnog štrajka žena, lezbejki, transseksualaca i transvestita bez uzimanja u obzir šire slike grada Huaresa, bez uzimanja u obzir našeg straha i naših želja pomešanih tamo, u ritmu fleksibilne produkcije i života kraj granice.  Nismo mogle ni da zamislimo da smo spremne da podnesemo beg i uslove eksploatacije, ali takođe smo želele da im se suprotstavimo. Ko je ubijan tamo? “Predominiraju mlade žene, crnkinje, radnice, učenice, devojčice i sve one su ekonomski marginalizovane”, objašnjava Hulija Monares (2004). Njima dugujemo da po prvi put istražimo ono što se naziva “sistemski seksualni femicid” u ovome gradu.

Osmi mart je datum kada se prisećamo i drugih žena, radnica, mladih i u većini slučajeva migrantkinja, koje su postale štrajkačice u “pobuni dvadeset hiljada”, koje su kasnije umrle u požaru u fabrici tekstila Triangle Shirtwaist Co. iz Njujorka. Zbog toga se ovo radničko sećanje na ponižavanje i organizaciju žena povezuje, iako diskontinuirano, sa radnicama iz grada Huaresa i snagom koja je 2017. pokrenula protest u 55 zemalja. Osim toga, protest je ponovljen, uz još bolju organizaciju, 8. marta 2018. godine i 8. marta 2019. godine. 

Kada govorimo o internacionalnom feminističkom protestu, onda govorimo o transnacionalnom sredstvu koje nije apstraktno. Štrajk, povezan sa samom geografijom tekstilnih fabrika, ističe neophodnost borbe za stotine tela, koja su se u našim očima samo oslikavala kao niz leševa okruženih hororom, čiji je zajednički imenitelj njihova anonimnost koja je odjekivala u svakom femicidu u Latinskoj Americi, a čiji je broj uvećan u poslednjoj deceniji. 

Ovih godina se iz feminističkih borbi izrodila i mogućnost tumačenja i razumevanja ovih ubistava ne kao seksualnih zločina, već kao, kako objašnjava Rita Segato (2013), kao političkih zločina. 

Kada drhteći čitamo o broju mrtvih koje se iznova pojavljuju kako u fabrikama, diskotekama i na granici, tako i usled prekomerne konzumacije, razumemo da postoji nešto što nas povezuje sa njima, što se, iako daleko, oseća blisko i poznato. Nešto se sa ovih teritorija replicira u prigradskim naseljima, selima prožetim malim tekstilnim radionicama, provincijskim kafanama i domovima koji vrve od nasilja u porodici, kao i među migrantima i zajednicama koje su raseljene zbog megapreduzetničkog transnacionalnog kapitala. 

Ono što stvara odjek i implikaciju jeste kompozicija zajedničkog tela: politika koja pretvara telo jedne od nas u telo svih nas. Zbog toga je atraktivan slogan koji se uzikuje na protestnim šetnjama: Ako diraju jednu, diraju sve!

Stoga razumemo da u životu žena iz grada Huaresa postoji nešto što postoji u mnogima od nas: impuls za željom za samostalnošću, odluka da se kroji sopstvena sudbina koja se oslanja na verovanje u sopstvenu vitalnost, gorivo koje pomaže da se fantazira i očajava, ali u isto vreme podstiče na pokret i rizik. Kreirajući #NiJednaManje politizovale smo ovu odluku za pokretom: #PokrećeNasŽelja. I ova rečenica se ponavljala i ovde i tamo, u džungli i u krajevima grada, u školama i na šetnjama, u kućama i na skupovima. Imenovala se jedna zajednička istina. I omogućila nam je da se, polazeći iz različitih pozicija, sa različitih putanja i sa drugačijim iskustvima, usaglasimo u stvaranju posebne veze između pokretanja i zaustavljanja, blokiranja i transformisanja, stajanja i odvajanja naših tela i naših energija od stvaranja kapitala, koji se hrani svakodnevnim nasiljem. Drugi slogani su dopunili inicijativu za štrajk i opisali su zajedničko osećanje koje se deli među nama: “Ako naš rad ne vredi, stvarajte bez nas!” ili “Ako mi stanemo, zaustavićemo svet!”

Možemo zaključiti da feministički protest odgovara akcijom i političkim jezikom na nasilje nad ženama i feminiziranim telima, koje teži tome da nas neutralizuje i politički anulira. I ovo radi upravo vezujući nas za karakter žrtve (i skoro uvek pripisujući nam odgovornost za pretrpljeno nasilje). Uz pomoć štrajka, zaustavljanjem naših aktivnosti i naših uloga, odbacujući sve ono što nas vezuje za patrijarhalne stereotipe, stvorile smo protivtežu femicidima koji obuhvataju specifičan spoj nasilja. 

Na ovaj način se potvrđuje da femicidno nasilje nije samo nasilje u porodici. Ovo nasilje se grana i povezuje nove forme radničke eksploatacije sa finansijskim nasiljem; državno i rasističko nasilje sa porodičnim nasiljem. Muško nasilje izražava jedan vid impotencije, koja je odgovor na pokazivanje želje za autonomijom (u krhkim i kritičkim kontekstima) od strane feminiziranih tela. Izražavanje ove želje za autonomijom se automatski pretače u podrugivanje od strane muškog autoriteta, što stvara nove nasilne dinamike koje ne mogu da se karakterišu samo kao “intimne”.

Situacija u gradu Huaresu prevazilazi granice Meksika zbog svega onoga što se tamo odigrava, gde se kao u laboratorijskom eksperimentu određuju vidovi radničke i migrantske dinamike, koja zapravo predstavlja političku dinamiku (jedan skup istorijskih borbi) u želji za begom od porodičnih okova, što upravo transnacionalni kapital i iskorišćava. Radi se o želji za begom koji je eksploatisan od strane kapitalističke mašinerije, jer kao gorivo za svoju mašineriju koristi tu žudnju za prosperitetom, koju pretače u radničke forme, kroz konzumerizam i dužničko lišavanje, te u momentu svog vrhunca postaje mašina za femicide.

Ovim vremenskog i geografskog preseka, želim da istaknem jednu važnu redefiniciju štrajka, koja je u stanju da stvori sopstvene korene, jer stvara bliskost sa borbama koje na prvi pogled deluju hronološki daleke i neuhvatljive. Ovde govorimo o dvostrukom pokretu. S jedne strane, radi se o stvaranju veza između borbi, što nije ni spontano, ni prirodno. S druge strane, podrazumeva da se ova veza rađa iz štrajka, što znači da nema samo analitički karakter, već karakter nepokoravanja. 

Možda je dinamika stvaranja veza upravo ona koja oslikava ovaj splet vremena i prostora koji prestavljaju kreaciju, kao što ističe Suzana Draper (2018). U jednom magazinu iz 2015, koji su pisale zatvorenice iz meksičkog zatvora, javlja se misao začetka feminističkog štrajka, kao što i sam naslov kaže: “Štrajk žena, kraj sveta”. U isto vreme, ovo izmeštanje štrajka takođe pomaže da se sam štrajk pozicionira (J.K. Gibson-Grejem, 2007), kroz definisanje politike mesta i prisvajanje vremena. Kao što opisuje Rakel Gutjeres Agilar (2016), u svom iskustvu iz bolivijskog zatvora Obrahes u gradu La Pas, štrajk prestavlja mogućnost za političku zajednicu drugog tipa. 

Na ovaj način, protest se pretvara u sredstvo odbijanja i nepoštovanja, kojim prevazilazi i kreira situacije, čineći to iz subjektivnih realnosti koje su istorijski bile isključene iz radničke sfere ili podređene istoj. 

Prvi protest žena: 19. oktobar 2016.

#MiZaustavljamo je bio slogan koji smo lansirale polazeći od NiJednaManje koji se kasnije nadovezao na ostale. Reći “zaustavljamo” je u isto vreme i obustavljao i osposobljavao. Zaustavljanje kao negativni gest, koji blokira, ali i osposobljava jednu neodređenost koja nas stavlja u stanje istraživanja: Šta da radimo kada stanemo? Šta se sprečava kada se zaustavimo? I koje druge mogućnosti nam otvara ovaj način zaustavljanja?

Feministički pokret je rečit, ali se ne sastoji samo od reči, koje kao da lebde prisvajajući značenja sa svih strana. Smatram da je važno izbeći da se pojmu protesta pripiše “lebdeće značenje”, kao što to vole da istaknu oni koji podržavaju teoriju Ernesta Lakaua (2005): Srećni termin koji, zbog svoje nedefinisanosti, može sve da obuhvati, u jednoj lingvističkoj deklinaciji logičkih i diskurzivnih veza.3  Smatram da protest ima kapacitet transverzalnosti zato što je ukorenjen u materijalizmu nesigurnosti našeg postojanja, koja mu daju značenje, a ne obrnuto (kao da je iskustvima neophodno to značenje da bi mogla da se razumeju u svojoj celini).

Ono što se naknadno iskusilo, pod kišom tokom prvog nacionalnog protesta žena 19. oktobra 2016. (par nedelja nakon protesta žena u Poljskoj povodom abortusa), bio je zvuk vibracije koji se stvorio jedno masivno “vibrirajuće telo”, kako ga naziva Sueli Rolnik (2006). Ono što se čulo kao podrhtavanje bio je taj poklič koji se dobija lupanjem po ustima. Zavijanje čopora. Sa ratničkom dispozicijom. Prizivanjem bola. Jedan veoma star i veoma nov uzvik, povezan sa načinom disanja. 

Tog dana se suočavalo sa ubistvom, počinjenim uz pomoć kolonijalih metoda, devojke od 16 godina, Lusije Peres, iz grada Mar de Plata.4  

Bila je silovana i nabijena na kolac dok nije umrla, u istom periodu kada smo se 70 miliona žena, lezbejki, transseksualaca i transvestita okupili tokom Nacionalnog skupa žena Rosarija, u najvećem broju koji se pamti tokom svih godina u kojima se organizuje ovaj skup u našoj zemlji. Prethodne godine, kada se skup održao u mestu Mar del Plata, finalna represija je bila brutalna i u povratku nas je sačekala vest o transvesticidu Dijane Sakajan.5  

Kada se saznalo za zločin nad Lusijom, bilo je to pred sam 12. oktobar, datum koji “obeležava sećanje” na “osvajanje” Amerike. Zbog toga je kolonijalna slika podsećala na poruku koja nije prestajala da se ispisuje između redova: kako metod, tako i datum ubistva je ukazivao na slojeve koji odjekuju u kolonijalnom kolektivnom nesvesnom. 

Na bes koji je preplavio mreže se nadovezala poruka: “organizujmo skup”. Potreba za okupljanjem telo uz telo protiv terora, kao i paralize naspram zločina od kog se pravio primer, omogućila je da se prevaziđe samo virtuelna žal. Na ovom skupu se pojavila ideja-snaga za protest. Na prvi pogled bio je to “opseg” snage koju je bilo teško organizovati u jednoj nedelji (iracionalno iz perspektive mnogih koji nisu bili na skupu!), ali na samom skupu se ova ideja posmatrala kao potpuno moguća i realistična. Skup, koji je bio realizovan u prostorijama Radničke konfederacije narodne ekonomije (CTEP)6  u lučkom kraju grada, stvorio je novi tip racionalnosti i dao jednu novu formu odlučivanja, ali pre svega otvorio je vrata načinima operacionalizacije.

Želela bih da predložim formulu za “realizam skupa”. Radi se o prostoru u kom se vrši kolektivna evaluacija snaga i gde se definiše sve ono što je moguće, što ne postoji pre skupa, kao prostora okupljanja. Ali isti taj skup je takođe i ono što konstituiše sredstvo koje ima mogućnost da predvidi i prizove opasnosti i pretnje, koje će pokušati da zarobe zajedničku snagu. U ovom smislu se takođe osvrćem na realizam: skup nije samo entuzijastična gozba i “iluzija” snage, već mašinerija percepcije, odnosno evaluacije, koja je zadužena za ograničavanje postojećih mogućnosti (određenih odnosa snaga), bez prihvatanja a priori ovih ograničenja kao restrikcija. 

Feministički strajk: šta (ne) raditi?

Protest, dakle, transformiše sopstvenu temporalnost “datuma”. Njegova ideacija – u fantazirajućoj želji za obeležavanjem tih zidova koji guše – koja je započela u fabrici tekstila, nastavila je da se razvija u kućama, organizovala se u zatvorima, plela se na skupovima, diskutovala se u sindikatima i menzama, postala je kolektivni dah koji je bežao iz pluća, zašto da ne, još od vremena sabotaže utkane u stara sećanja. Onda, koje vreme stvara feministički štrajk? Kako definišemo nasilje nad ženama i feminiziranim telima kao napad kapitala?

Kako odgovaramo na državnu normativu koja limitira našu gestikulaciju i jezik? Kako nastavljamo da dajemo snagu feminističkim borbama na narodnom i autonomnom nivou gde se registruje štrajk?

Postoji vreme protesta koji je u svakom praktičnom smislu jedna vrsta odbijanja: jedan način da se kaže dosta nasilju, dok nam naše vreme klizi iz ruku. Radi se o odbijanju fizičke i psihičke iscrpljenosti koja podupire krhku nesigurnost, o jednom “ne” koje se izgovara svim oblicima u kojima se ta mnogobrojnost poslova ne svodi na ekonomsku nezavisnost, već se nameće kao rad koji je obavezan i besplatan. Protivljenje nevidljivosti našeg truda i rada, pre svega u trenutku kada uvidimo da ta nevidljivost kroji jedan politički režim koji podržava sistemsko nepoštovanje tog rada. 

Feministički protest, u poređenju sa tradicionalnim radničkim štrajkom (odnosno, radničkim pokretom, koji je muški, platni i sindikalizovan) nije samo povezan sa “profesijom”. On se u isto vreme odnosi na specifične poslove povezane sa produkcijom i reprodukcijom i to mu omogućava generičku perspektivu. Postavlja se pitanje u kome se eksplicitno promišlja zbog čega su određeni poslovi u skladu sa određenom polnom podelom rada. U ovom smislu, protest je kako radnički, tako i egzistencijalni. 

Ova generička i generišuća aktivnost zbog koje se organizuje štrajk, ne implicira da se radi o štrajku “identiteta”. Ovo je jedna od zamki koja prednjači u argumentu da je feministički protest samo “simboličan”, jer ne bi “realno” modifikovao ništa na polju produkcije. Kao i da se radi zapravo o traženju prava na priznavanje, odnosno drugim rečima, da se radi o akciji koja samo traži priznanje identiteta. 

Međutim, ključ feminističkog protesta je neposlušnost u širem smislu, koji prevazilazi legalne okvire “sindikalnog” protesta, koristeći u isto vreme zaštitu tog legalnog okvira za konkretne situacije. Njegova radikalnost je upravo u otvaranju pitanja koga ne slušamo (ukoliko se ne radi samo o figuri gazde ili vlasnika), protiv koga i čega se protestujemo (ako uzmemo u obzir da gazde ili vlasnici nisu samo šefovi), kao i u kom smislu to odbijanje poslušnosti, koju nam nameće kapital, otvara prostor za promišljanje drugačijeg života. 

Protest je, u ovom feminističkom smislu, dvostruki pokret, mnogo eksplicitniji od štrajka u fabrici, pre svega zato što se protest odvija i vlada ulicama, odigrava se u zajednicama i domovima. Na ovaj način se otvara prostorni pojam štrajka, umnožava se i u isto vreme izlaže povezanost sfera, koje su proizvoljno segmentirane i podeljene. 

Kao što je zapisala Silvija Federiči povodom 8. marta 2018, “radi se o zaustavljanju aktivnosti koje doprinose našoj opresiji, dok se u isto vreme kreiraju one aktivnosti koje proširuju horizonte društva čiju promenu želimo.” Stoga, radi se o dvostrukoj dinamici protesta: zaustavljanje određenih aktivnosti oslobađa vreme i energiju za druge, kako postojeće aktivnosti, tako i one koje su u povoju. Ako nas naše profesije i uloge ugnjetavaju, protestovanje je odbacivanje istih, ali i stvaranje novih uslova i mogućnosti za drugačije bivstvovanje. 

Pomahnitala organizacija, koja je usledila u danima posle odlučujućeg skupa u oktobru 2016, uključivala je sastanke sa najrazličitijim organizacijama, dok se vest sama širila po različitim državama na kontinentu i postajali su sve mnogobrojniji pozivi na štrajk, kao i jezici na kojima se vest širila. U našoj metodi praktičnog prelivanja (koje predstavlja disproporciju protesta, vreme za mere i merenje vremena, kao i “racionalnost” koja je pokrenuta pozivom na štrajk) shvatile smo da se na svim krajevima sveta hiljade žena i seksualnih disidenata nalaze u situaciji gde osećaju potrebu za mobilizacijom, kako bi se oslobodili okova na koje ih obavezuje lična borba, zbog smrti i vidova nasilja koje se ispoljavaju u samom riziku bivstvovanja, zbog pretnji pri svakom pokušaju autonomije, samo zbog toga što su žene, lezbijke, transseksualci ili transvestiti.  

Organizovana pomahnitalost. Transnacionalni odjek. Diskusija o vremenu u kome možemo da “garantujemo” protest. Sve to dopunjuje jedno već postavljeno pitanje: Kada je vreme protesta? Tog dana smo zaustavile državu na par sati sve zajedno, ali tokom celog radnog vremena smo to učinile na hiljadu različitih i isprepletenih načina. Učinile smo da vreme zadrhti, da se otvori, da eksplodira. Tokom celog dana smo se suzdržale da ne uradimo bilo šta drugo što nije podrazumevalo da se organizujemo i da budemo zajedno. 

Šta predstavlja protest i zaustavljanje ako priroda protesta ne poštuje, ne uklapa se ili čak prevazilazi “radne sate”? To znači da se to vreme ne podudara sa radnim vremenom. Ali koje je to radno vreme za one koji kombinuju kućne poslove sa poslićima, sa socijalnom pomoći i/ili isprekidanom nezaposlenošću? Kada se protestuje, kada se posle posla i dalje radi u kući, u komšiluku, odnosno u svim onim zajedničkim oblastima koje proširuju i prevazilaze sferu doma i stvaraju reformulaciju onoga što predstavlja rad? Kada se može prekinuti podređenost svemu onome što polne uloge nameću u vidu obaveza bez kraja?

Postoje dva vremena protesta. Prvi se odnosi na disproporciju vremena rada iz feminističke perspektive. To je sve ono što spada u nepostojeći rad, bez određene merne jedinice vremena, bez jasnih ograničenja. Feminističke teorije su popularizovale koncept trostruke smene: rad van kuće, rad u kući, kao i afektivni rad stvaranja veza i brige. Protestovati u ovim mnogostrukim vremenima je odvajanje koje deluje skoro nemoguće, zato što se baš u toj disproporcionalnosti život i rad preklapaju, a reprodukcija se posmatra kao produkcija. Uzimajući u obzir ovo vreme protesta, ističe se  radno vreme iz feminističke perspektive, koje poseduje karakteristike lisnatog testa: Kako se “proizvodi” jedan sat koji se kasnije vrednuje kao radni sat?  Koje su nadoknade za radnice/ke za njihove životne i svakodnevne delatnosti? Zbog toga, protestovati u ovom smislu podrazumeva ponovo promisliti o svemu. 

S druge strane, govorimo o vremenu koje se računa kao koordinisano vreme neprisutnosti, sabotaže ili blokiranja, na bilo kom mestu, koje treba da se realizuje u isto vreme: Da li se radi o štrajku od 8 sati, 24 sata, ili o štrajku u vremenskom periodu jedne smene? Nešto u samoj ovoj distinkciji se raščlanjuje, ali u isto vreme aktivira kao politička strategija.

Baš kao što su to preispitivale feministkinje iz Italije i Severne Amerike tokom sedamdesetih godina kada su pokrenule “Kampanju za platu za kućne poslove”, u oblasti reproduktivnog rada, produkcije i reprodukcije života svakoga dana, javlja se jedno fundamentalno pitanje: Da li se može odrediti plata za reproduktivni rad? Kako se računa koliko radnih sati treba da pokrije plata koja obuhvata kućne poslove? Štaviše, kako se meri intenzitet rada koji podrazumeva brigu i afekciju koja uključuje neograničenu subjektivnost, a ne samo seriju mehaničko-repetitivnih zadataka?7  

Ključ definisanja kućnih poslova kao obaveznih i besplatnih je nešto što je Silvia Federiči istakla i sistematizovala u svojoj knjizi Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija (2011). Ovaj tekst je postigao veliki uspeh na teritoriji Latinske Amerike, od trenutka njegovog prevoda na španski jezik, stvorivši podloge za debate u najrazličitijim sferama, čineći ga bitnim delom popularne feminističke pedagogije. 

Kućni poslovi se u kapitalizmu kreiraju u okviru prostora “zatvaranja”: žene se zatvaraju u dom i limitiraju u tom prostoru koji je imenovan kao “privatni”. Ono što učimo od Federiči, čija se teorija bazira na političkom iskustvu Kampanje za platu za kućne poslove iz sedamdesetih godina (Federiči 2018), jeste upravo taj specifični način eksploatacije koji kapitalizam organizuje za žene, što pre svega zahteva da se one društveno diskredituju. Samo tako se može obrazložiti njihovo zatvaranje i privatizacija. Nakon toga, može im se nametnuti da rade besplatno i ukinuti politička vidljivost njihovog posla. 

Postoji još jedan aspekat na koji Federiči (2018) skreće pažnju: na specifičnu vezu između reproduktivnog rada i plate kroz formulaciju “platnog patrijarhata”. Kućni posao koji podrazumeva afekciju i brigu, definisan kao besplatan i obavezan, predstavlja ključ produktivnosti plate, njen skriven deo i tajni sloj. Zašto skiveni i tajni? Zato što je glavna odlika kapitalizma upravo eksploatacija ovog rada putem polne podele, što omogućava hijerarhijsku relaciju između polova (i još veću hijerarhijsku podelu prema feminiziranim telima), kao i podređivanje besplatnog rada koji se politički devalvira. Ovo je ključna tačka na koju ćemo se iznova vraćati kako bismo stvorile sliku današnjeg rada iz feminističkog ključa, jer pokazuje istorijsku i logičku povezanost kapitalizma i patrijarhata. Problematika plata predstavlja jednu specifičnost feminističke ekonomije u kontekstu emancipacije. 

Anđela Dejvis (2005) je takođe tokom sedamdesetih godina razmatrala univerzalnost figure “domaćice” iz perspektive crnačkog pokreta: samo nekima od ovih žena, zatvorenih u svojim domovima, priznavao se status, ali se u isto vreme stvarao jedan univerzalni model ženstvenosti. Iskustvo crnih žena na tržištu rada, o kome govori Dejvis, predstavlja razmišljanje o kućnim poslovima koji su pridobili karakter servilnosti, nakon što su žene lišene karaktera “eksperta i radnice” tokom kolonijalnog perioda, u jednoj ekonomiji u kojoj dom predstavlja bazu iste, ali se ne svodi na njega. Ovo je krucijalna tačka. Razlika koju pravi Dejvis je između ekonomije koja se bazira na domu, ali sa ekonomskim kapacitetom projekcije vodeće ekonomske uloge van istog, i osamljene kućne sfere gde rad nije vrednovan, što i pokazuje politička ideja doma kao zatvora. Ova razlika omogućava da se razume da problem ne leži u postojanju doma ili kućne ekonomije, već u podeli između kapitalističke ekonomije benefita, koja podstiče razvijanje u javnoj sferi (koja je ni manje ni više nego “tržište rada”) i druge krajnosti koja predstavlja privatnu i inferiornu ekonomiju kuće i kućnog (kraljevstvo besplatnog rada koji nije priznat). Dejvis takođe ističe da crne žene nikada nisu bile samo domaćice, zato što su, nakon što su bile lišene vodeće ekonomske uloge uz pomoć ekonomija koje su bazirane na domu, bile prve koje su primorane da se integrišu u tržište rada, tako da nikada nisu prestale da budu tretirane kao “neobični posetioci” u fabrikama. Jasna je artikulacija između patrijarhata, kapitalizma i kolonijalizma.

Pitanje koje Dejvis postavlja vezano za italijansku situaciju je veoma bitno: fokusira se na preispitivanju “emancipatorskih” mogućnosti koje poseduje plata. Ona ističe da opresivni i frustrirajući karakter, koji pripisuje kućnim poslovima, ne nestaje činom primanja plate kao novčane naknade za poslove koji ne prestaju da budu ono što jesu. Upravo suprotno: da primanje plate zapravo daje legitimitet “kućnom ropstvu”. Dejvis daje primer žena koje rade kao kućne pomoćnice i dadilje koje, iako primaju platu, ne uspevaju da poboljšaju društveni status ovog tipa rada. 

U kritici koju izlaže Dejvis, međutim, izostavljena je kritika koju su iznele Italijanke povodom “plate za kućne poslove”. Ova kritika je predstavljena kao paradoksalna tvrdnja: u isto vreme predstavlja jednokratno rešenje i “nemogući” resurs, zbog toga što zahteva postojanje logičke strukture posla bez novčane naknade u okviru kapitalističke strukture rada. Ističe se takođe i “naredbodavna” uloga plate: njena funkcija je održavanje podele između javnog i privatnog (odnosno, njegova uloga je hijerarhijska podela prostora i polova). 

Jasno je da oba pravca razmišljanja poseduju preklapanja na različitim primerima. S jedne strane nalazi se uski pojam plate u kapitalizmu kada govorimo o liberalizaciji opresivnog karaktera kućnih poslova. Stoga se javlja eksplicitna kritika političke uloge same plate. S druge strane, javlja se karakterizacija kućnih poslova kao opresivnih, u kontekstu tumačenja istih, odnosno kao jednog vida zatvora. Imajući to u vidu, treba naći dokaze za specifičnu povezanost između roda, klase i rase. 

Šta se dešava kada dom ne predstavlja sinonim za zatvaranje? Ovde se pokreće debata o tome da li kapitalizam može da zanemari porodični život u cilju stvaranja vrednosti. Ali o kom tipu porodičnog života govorimo? Dejvis daje za primer južnoafrički slučaj kada su pokušali da rastave domove, jer se smatralo da su to prostori gde se gaji i raste otpor aparthejdu, ali u isto vreme Dejvis postavlja pitanje na koji način bi se mogao garantovati reproduktivni rad uz infrastrukturu pomoći koja ne primorava žene na isti. U slučaju Italijanki, i debate koju Silvija Federiči nastavlja i danas, nemogućnost kapitalizma da automatizuje reproduktivni rad (kao imaginarnu utopiju tehnološkog razvoja), dovodi do toga da se reproduktivni rad okarakteriše ne samo kao opresivan i beskoristan (kao što je isticala Dejvis sedamdesetih godina), već kao sfera koja otvara novi tip produktivnosti ako se oslobodi obaveznog i porodičnog karaktera. Ovde takođe možemo da se vratimo na pojam o kome Dejvis govori u vezi sa porodičnom ekonomijom koja projektuje političku moć. 

Porodična plata i društvena plata 

U Argentini, ova problematika “društvene plate” može da se diskutuje iz perspektive konkretne situacije, odnosno same karakterizacije i polemike vezane za socijalnu pomoć, u vidu naknade za reproduktivni rad. Ovo je rad koji danas predstavlja veliki deo feminiziranog rada u neformalnoj ekonomiji, koja se politički naziva “narodna ekonomija” (Gago, 2018).

Diskusija koja postoji u vezi sa novčanim naknadama za ovaj rad, okarakterisan kao društveni rad i rad u zajednici u cilju borbe protiv krize, u uskoj je vezi sa politizacijom socijalne pomoći od strane države, čiji istorijat počinje sa krizom 2001. godine i problemom društvenih pokreta nezaposlenih. 

Politička genealogija vrednosti reproduktivnog rada u narodnim ekonomijama, sa jasnom feminiziranom vodećom ulogom, ključ je onoga što možemo danas da postavimo kao perspektivu feminističke ekonomije.  Ova vrednost ima veze sa prelivanjem ovih poslova i rada van granica doma. Ovo prelivanje je bio efekat krize, koja je izmenila strukturu muških “glava” u domovima zbog masovne stope nezaposlenosti. Ali, pre svega, ovaj izliv je bio efekat politizacije krize uz pomoć dinamika organizacije na narodnom nivou, kao i na nivou zajednice. 

Ovde se susrećemo sa ključnim aspektom koji ću pokušati da produbim u više navrata u ovoj knjizi i koji podržava moju širu hipotezu o afinitetu između narodne i feminističke ekonomije: rasprava o društvenom “ponovnom vrednovanju” reproduktivnog rada u kontekstu u kome njegova politička funkcija postaje novi izvor dostojanstvenosti i prestiža u društvenim zajednicama. Ova situacija pokreće na izazivanje “autoriteta” zbog okrutnosti nasilnih ponašanja, čija su glavna meta žene i feminizirana tela. 

Uzevši sve ovo u obzir, možemo reći da narodne ekonomije poseduju jedan osnovni sukob: kreću se između porodičneorijentacije koja se utiskuje od strane Države u socijalnu pomoć (putem zahteva za povrat novca koji stvara “obavezu”kao jedan vid sigurnosti) i između rušenja porodičnog zatvora kućnih poslova, koji se već desio, pre svega zbog krize koja je nastupila. Danas se intenzitet ove tenzije pojačava zahvaljujući crkvenoj i ekonomskoj kontraofanzivi, o čemu ćemo govoriti u poglavlju 7. 

Ali da se vratimo na temu. Koji aspekti diskusije Komiteta za porodičnu platu (1972) su povezani sa društvenim planovima koji se danas razvijaju u Argentini?8  Na koji način One Čine i Univerzalni Dečiji Dodatak prepoznaju – na ambivalentan način – feminizirani rad koji je vezan za brigu i zajednicu? Kako se prepričava njihova genealogija? Kao što smo već naglasili, tokom sedamdesetih godina, diskusija se bazirala na polnoj podeli posla i velika se pažnja posvećivala konsolidaciji hijerarhija, koje su organizovale kućne poslove bez naknade, kao i nevidljivoj barijeri koju je pravilo okruženje. Ova podela je preispitana uz pomoć konkretnog sredstva u vidu plate, koja je kompenzovala rad koji se obavlja “van” kuće, pružajući tako i upravljačku moć novcem unutar doma. Ova funkcija, zahvaljujući feminističkim teorijama, se ustoličila kao “patrijarhat plate”, a kasnije i popularizovala rečenicom izgovorenom od strane same Federiči, koja kaže: “Ono što oni nazivaju ljubav, mi nazivamo neplaćeni rad”. 

Plata, kao patrijarhalno sredstvo, podržava kućni zatvor kao mesto gde se stvara “nevidljiva infrastruktura” koja razvija, podržava i omogućava “nezavisnost” za “slobodnog radnika koji prima platu”. Ovaj karakter nevidljivosti je istorijski i politički proizvod. Kućni poslovi imaju veze sa reproduktivnim radom u generalnom smislu i zbog toga podležu sa istim uslovima i mogućnostima kapitalističke eksploatacije, eksploatacije koja ih obezvrednjuje iznova i iznova, koja im ne dozvoljava da to pokažu i izraze, kako im se ne bi priznala njihova direktna produktivnost i kako im se ne bi dalo centralno političko pravo. Sve su to efekti kapitalističko-patrijarhalno-kolonijalne eksploatacije. 

Da li danas na isti način funkcioniše “platni patrijarhat”? Šta podrazumeva patrijarhat plate kada sama plata svakim danom postaje sve više “privilegija” stabilnosti, rezervisana za manjinu? Vratićemo se detaljno na ova pitanja u četvrtom poglavlju, ali za sada je važno istaći sledeće: feministički štrajk preuzima kontrolu nad krizom patrijarhata plate i preispituje kako se redefinišu danas patrijarhalne forme koje prevazilaze platu i novčanu naknadu. 

Internacionalni protest žena, lezbijki, transseksualaca i transvestita: 8M

U Argentini, organizovati štrajk godinu dana nakon stupanja na vlast neoliberalne vlade Maurisija Makrija je bio potez koji nije imao nikakvu “organizacionu” političku moć do samog trenutka. I da: “Da, može se, prvi protest za vreme Makrija smo organizovale mi žene”, odjekivalo je kasnije Majskim trgom. “Dok CGT (Generalna Konfederacija Rada) pije čaj sa vladom, mi zauzimamo ulice”, bio je još jedan od slogana koji je potvrđivao redefinisanje protesta, kao i samu debatu u vezi sa neoliberalizmom i sindikalnom pasivnošću. Masivnost ovog skupa na ulicama, imajući u vidu sve što se simultano događalo u mnogim drugim državama, učinila je da ovo bude nezaboravni događaj kolektivnog entuzijazma, gde se na sav glas govorilo o primerima svakodnevnog nepoštovanja, o glasinama povodom revolta, gde su se čula anonimna mrmljanja dana kada smo, baš kao što se peva na kiši, zaustavile svet i pronašle se. 

Ali taj protest je bio samo prvi koji je premijerno započeo pisanje jedne nove sage. Snaga tog štrajka nas je pokrenula da organizujemo internacionalni protest 8. marta 2017. godine. Tako je počelo da se priprema, komunicira, debatuje i, pre svega, da se stvara jedan niz različitih prostora i načina, koji su omogućili da se protest uključi i proširi na sve one heterogene realnosti, sa oblastima koje su različite, ali su se pronašle i prepoznale, zahvaljujući borbama i realnostima koje se nisu svodile samo na okvire države i nacionalnosti. 

Tog 8. marta 2017. smo osetile kako zemlja podrhtava pod našim nogama. Mesecima koji su tome prethodili delale smo sa sigurnošću u ono što radimo ili što bi trebalo da radimo, organizovale smo skupove, išle smo tamo i ovamo na male sastanke, razgovarale smo, pisale smo, slušale smo, borile smo se, kovale smo zavere i fantazirale. Noću smo sanjale o onome što nam je preostalo da uradimo u narednim danima. Kao saradnice sa različitih krajeva sveta, radile smo slične stvari u isto vreme. Zahvaljujući rečima, sloganima i intuicijom, koordinisale smo se, uz pomoć prakse i veza koje smo prethodno ostvarile. Takođe, delale smo uz pomoć poteza koje nismo ni znale da poznajemo i umemo da izvedemo. Bile smo privučene neobičnim zajedničkim osećanjem besa i saučesništva, snage i urgentnosti. Ali pre svega, bile smo zaslepljene iznenađenjem zbog te višestruke i efektivne koordinacije. Funkcionisale smo povezujući se putem slika koje su se nizale poput lanca: slike sa ulica su prelazile na mreže, sa mreža u naše retine, čeličeći jedan vid transnacionalne i poliglotske mašte. Krojile smo, sa perspektivom tih dana, novi internacionalizam. I protest se razvio u presek i proces

Protest, stoga, ponovo predstavlja duplu dimenziju: vidljivosti bega. Ne radi se samo o traženju priznanja za nevidljivi rad. Takođe se radi o odbijanju istog. U ovoj kombinaciji obe strane definiše se sama radikalizacija onoga što ćemo nazvati rad. Beg u trenutku dobijanja priznanja. Bekstvo u sinhronizaciji sa vidljivošču. Uvreda i odgovornost. U ovoj dvostrukoj faseti se uobličava momenat kada se relacije, vremena i prostori percipiraju iz perspektive “delanja”.

Ova disjunkcija (vidljivosti i bega) se ne percipira kao kontradikcija, već kao otvaranje za mogućnost različitih modaliteta štrajka. Modaliteta žalbe, ali i onoga koji ne podrazumeva zahteve, već izražava želju za promenom svega. Zbog toga, protest u isto vreme i integriše i potire trenutne zahteve. Ovo je nešto što se iskusilo na pripremnim skupovima. Protest integriše zahteve jer ne potcenjuje konkretne žalbe, koje proističu iz različitih kolektiva, na budžete, zakone, kao ni specifične predstavke ili neophodne modifikacije institucija. U isto vreme potire zahteve zato što mnogoljudnost tela na ulicama omogućava da se stane i oslobodi vreme za razmišljanje o tome kako želimo da živimo, kao i da se utvrdi da se radi o želji za radikalnom promenom. Ova dva nivoa se ne postavljaju kao suprotna. Možemo to izraziti i uz pomoć klasičnih termina: ne postoji reforma ili revolucija. Postoji sinhronizacija temporalnosti koje ne funkcionišu u disjunkciji. Postojanje konkretnih zahteva ne znači da je Država odgovor za problem nasilja. Ali takođe, posedovanje tog saznanja ne sprečava da se borimo i pridobijemo resurse koji, pošto se ne tumače kao svrsishodni, se uklapaju sa drugim dinamikama transformacije. 

Na ovaj način, Državi se ne daje sposobnost “totalizacije”. To znači da, suprotno od državno-centrične perspektive, ne daje se prioritet državi kao mestu na kome se vrši privilegovana transformacija. U isto vreme, Državi se ne oduzima ograničeni politički kapacitet, jer ima mogućnost da, na delimičan način, modifikuje realnosti, kao što možemo videti u slučaju dodeljivanja resursa. Ova pozicija obnavlja političku feminističku teoriju i predlaže nove koordinate za razmišljanje o radikalnoj promeni. 

Svaki štrajk obuhvata političku misao

Za Rozu Luksemburg (1970) svaki štrajk obuhvata političku misao. Smatram da je ovo rečenica koja predstavlja amajliju kojoj treba povratiti sjaj. S jedne strane, ona ispituje povezanost elemenata u cilju definisanja štrajka kao procesa, a ne kao izdvojenog događaja: “Postoje različiti faktori koji se prepliću: ekonomski, politički, materijalni i psihički”, kaže ona. Ovaj ritam i raznolikost elemenata podstiču da se štrajk posmatra kao živo biće: “Susrećemo se sa otkucajem srca živog bića, od krvi i mesa, koje je povezano sa svim delovima revolucije zahvaljujući hiljadama komunikacionih kanala. Ako je cilj jedne sofisticirane teorije da sprovede inteligentno raščlanjivanje masovnog štrajka, onda ona neće dozvoliti da se taj fenomen percipira u punom smislu…jednostavno će ga ubiti”. S druge strane, percipirajući štrajk kao proces, Luksemburg se posvećuje istraživanju različitih štrajkova koji prethode velikom štrajku 1905. u Rusiji. Zbog toga, kada govori o njihovom domašaju, koristi metaforu vode. “I širi se po celoj imperiji kao široki morski talas, i deli se u gigantsku mrežu uskih rečica, i niče iz dubina kao sveži izvor i potpuno tone u zemlju”. Ona ističe, bez sumnje, samu mnogostrukost radnji koje su neophodne da se sprovedu kako bi sve “teklo haotično, raspršavalo se, ukrštalo se, prelivalo se; to je okean fenomena, plutajući i u večitom pokretu”. Ukoliko posmatramo protest kao “lupu”, možemo da razvijemo političku misao o štrajku koju treba da doživimo, razumemo njen proces, kao i njene različite oblasti. 

Pominjem Rosu Luksemburg ne samo zbog ovih saveta koje nam daje, već zato što i danas njeno razmišljanje utiče na tri pravca istraživanja, odnosno intervencije: 

  1. Ukoliko razmišljamo o feminističkim pokretima, imajući u vidu raznolikost onoga što je ovde i sada, možemo da se usmerimo na njenu kritiku rata, sa ciljem da promislimo o pozivu na “rat protiv žena” (Federiči, 2011). Naravno da se radi o mnogo drugačijim ratnim scenarijima, ali njene ideje nas i dalje zaslepljuju i podstiču da razmislimo o tome šta želimo da promenimo kada promovišemo rat. U sledećem poglavlju ćemo detaljno predstaviti ideju samog “rata”kako bismo prodiskutovali o vidovima nasilja nad ženama i feminiziranim telima. 
  2. Na isti način se može ponovo usvojiti i aktualizovati njena teorija o imperijalizmu u relaciji sa konstantnom potrebom kapitala da proširi svoje granice, kao što možemo videti u slučaju rada feminiziranih tela. Osim toga, možemo percipirati nasilje kao proces akumulacije koji posebno utiče na ekonomije na čijem su čelu žene. Ova ponovna konceptualizacija imperijalističkog izlaganja uključuje i prethodnu tačku: nove forme rata. 
  3. Na samom kraju, teorija štrajka kao procesa je i dalje ključna za promišljanje o temporalnosti i pokretu iz perspektive istorijske akumulacije snage koja, polazeći od praktične kritike nasilja nad određenim telima-oblastima i ponovnog prisvajanja štrajka kao sredstva, predstavlja izazov za novi nacionalizam i političko delanje na različitim skalama. 

Neobične analize: izlazak iz geta 

Vreme prekida koje je proizveo protest bilo je pridobijeno zahvaljujući nizu neočekivanih razgovora i neplaniranih susreta. Razgovarale smo o neobičnim analizama, kao što ih nazivaju Žene koje Stvaraju iz Bolivije (2005), kako bismo uočile snagu koja izbija iz naših susreta, mešanja i rada, polazeći od naših razlika, sa ciljem da oslikamo tu neophodnost da kažemo: “Sad je dosta!” Ceo sistem koji postoji služi tome da se ne pronađemo, da se ne gledamo sa nepoverenjem, da reči drugih ne utiču na nas. Šta je proizvela ova mogućnost susreta između radnica i domaćica, studentkinja i seksualnih radnica, zaposlenih u državnim bolnicama i radnica u fabrikama, između nezaposlenih i preduzetnica?

Pre samog momenta protestovanja i zaustavljanja, moramo da se zadržimo u kuhinji protesta, koju predstavljaju skupovi. Ne samo oni koji su sazvani radi organizacije, nego i oni koji se repliciraju na različitim skalama i mestima gde se odvijaju konflikti. Ova dinamika okupljanja i stvaranja saveza je omogućila da rodni diskurs izađe iz geta, onaj koji teži tome da nas ograniči na to da samo govorimo o femicidima i da se etiketiramo kao žrtve. Cilj je srušiti opsadu zbog koje se feministički glas čuje samo kada prepričava epizode čistog horora i nasilja, oduzimajući mogućnost da ta priča poseduje i deo političke izjave koja raskrinkava razloge za ono što se dešava i koja se pita koji su to načini da se tome suprotstavimo. Cilj je takođe i izlazak iz geta za sve one organizacije koje se nazivaju feminističkim i rade na okupljanjima sindikalnih radnica, autohtonih organizacija, društvenih pokreta, javnih mesta, učeničkih centara, migrantskih zajednica, umetničkih grupa, itd. Skupovi su mesto gde prosperiraju ovi neobični savezi, koji nagoveštavaju frikciju, debate, neslaganja, kao i delimičnu mešavinu onoga što predlažemo. 

Produbljivanje samog rada vezanog za protest postalo je jasno na skupovima 2018. godine, kada je došlo do preplavljujućeg kvalitativnog skoka u organizaciji. Utrostručio se broj prisutnih: na svakom skupu bilo nas je više od hiljadu, samo u gradu Buenos Ajresu. U svakom sindikatu se razgovaralo o tome kako protestovati. Sećam se rečenice jedne sindikalistkinje na jednom od skupova: “Nikada nisam videla tako federalan proces diskusije”. Protest 2018. dobio je na snazi zato što je istakao, još jednom, društveni konflikt koji se odvijao na radnim mestima, ali je iste te konflikte u isto vreme dekonstruisao, zato što smo uz pomoć protesta uspele da praktično redefinišemo ono što nazivamo radnim “mestom”, uključujući u ovaj pojam i ulicu i kuću, kao i nove načine za posmatranje “zaposlenja” kao takvog. Ovim pokretom, koji uzurpira prostornost i koji donosi protest na neočekivana mesta, modifikovale smo takođe i konkretnu mogućnost za “protestovanje”, za “blokiranje”. U suštini, organizovale smo se proširujući i redefinišući sam pojam štrajka. 

Želim da se zadržim na pripremnim skupovima koje smo pokrenule iz kolektiva NiJednaManje, zajedno sa mnogim teritorijalnim organizacijama, u okviru protesta 8M 2018. godine u kući broj 21-24 u gradu Buenos Ajresu. Većina prisutnih su bile radnice narodne ekonomije, koje su se bavile reproduktivnim radom u svojim zajednicama. Mnoge od njih rade u javnim kuhinjama, koje su svakim danom sve posećenije zbog krize izazvane inflacijom poslednjih godina. One insistiraju na nečemu što smatram da je najneverovatniji singularitet koji se ističe kao ključ feminističkog protesta: kažu da ne mogu da se zaustave i protestuju, a žele da se zaustave i protestuju. Ova rečenica otvara prostor problematici razmišljanja. Ova navodna nemogućnost zgušnjava praktičnu dilemu feminističkog štrajka. U slučaju radnica narodne ekonomije, jasno je da protest predstavlja želju upravo onih za koje se smatra da su isključene iz prerogativa (kvazi “privilegije” iz određene perspektive) ovog radničkog sredstva, koje se tradicionalno vezuje za organizovane, platne i muške pokrete.

Ne mogu da protestuju, argumentuju one, zato što imaju obavezu da nahrane komšiluk, a pre svega decu. Ali žele da protestuju, jer žele da budu dodatna snaga i da budu na ulicama sa hiljadama drugih. Afirmacija, koja na prvi pogled deluje kontradiktorno, zapravo proširuje pojam štrajka. Čini ga kompleksnijim, zahteva od njega da bude na visini mnogostrukih zadataka, koji redefinišu sam rad iz feminističke perspektive. Stoga, javlja se ideja koja se sama nameće:“Zašto ne bismo podelili sve sirovo? Ostavimo hranu na vratima javnih kuhinja, ali sirovu, oduzimajući joj sav rad vezan za kuvanje, serviranje i pranje”, kaže Gilda, jedna od radnica. Politička dešavanja otključavaju situaciju i dodaju još jedan sloj praktičnom delu protesta. Ideja se pretvara u grafit koji se javlja po celom komšiluku: “8M danas delimo sirovo – NiJednaManje”. Tako se skup pretvara u način evaluacije same logike osetljivih kvaliteta stvari (sirovo i kuvano) iz perspektive rada žena. 

Druga od njih, Nati, tokom samog skupa objašnjava: “Želim da protest služi za to da se primeti moje odsustvo”. Pretpostavka je da se odsustvo ne percipira, zato što se nadomešćuje, zamenjuje, baš zato što postoji permanentno prisustvo koje ostaje neprimećeno i posmatra se kao uobičajeno. Nastavlja se diskusija o nedostatku prepoznavanja i nevidljivosti reproduktivnog rada, prihvatanju zdravo za gotovo “usluga” kao što su kuvanje, čišćenje, bavljenje drugima, računice za kupovinu, balansiranje potrebne količine. Činilo se kao da su one bile prava “nevidljiva ruka” o kojoj je govorio Adam Smit. I u isto vreme se diskutuje o tome kako su ovi poslovi upravo oni koji danas čine narodnu infrastrukturu jednog dela grada, proizvodeći društvene usluge koje imaju evidentnu političku vrednost.  

Ovo pitanje postaje urgentno pred scenarijem krize. Rebalans budžeta utiče na diferencijalan način na žene iz ovih delova grada. Upravo su one te koje žongliraju i izvode trikove, kako bi bilo dovoljno hrane i, za početak, redukuju svoj obrok, kako ne bi došlo do promene u kolektivnoj distribuciji. One bukvalno stavljaju telo u prve redove borbe kako bi se rebalans budžeta što manje osetio u svakodnevnom životu drugih. 

Specifična eksploatacija rada žena je perspektiva koja omogućava da se rekonceptualizuje pojam samih tela koja su uključena u ove poslove, ali i da se razradi kolektivna problematika u ovim situacijama. Ovaj rad se imenuje, odnosno postaje prepoznat i priznat u svojim konkretnim odredbama, uz pomoć svega onoga što se ulaže u rad aktuelnih ekonomija koje prevazilaze reon formalnog plaćenog rada. Ali ukoliko se to uradi uz strateško razmišljanje koje zahteva pitanje kako se zaustaviti i protestovati, onda se otkrivaju ove eksploatacije iz same mogućnosti njihovog ukidanja i to ne samo u kontekstu analitike potčinjenosti. 

Imajući prethodno u vidu, možemo reći da feministički protest funkcioniše kao hemijski katalizator: ističe relacije moći, pokazuje gde i kako se ista utiskuje i funkcioniše, otkriva tela, vremena i mesta na kojima se sprovodi, kao i sredstva za neposlušnost. Protest na ovaj način postaje ključ nepokorive perspektive, jer funkcioniše kao element nepoštovanja, i ne predstavlja samo jedan deo repertoara za pregovore.

Debata sa sindikatima

U slučaju Argentine, protest je podrazumevao snažnu raspravu sa sindikatima. Želim da istaknem ovaj singularitet procesa, koji čine razgovori i pitanja upućeni sindikatima različitih ideoloških stanovišta, koji je bio napet, kofliktan i permanentan. Potreba feminističkog pokreta da uputi poziv sindikatima je bila odlučujuća u slučaju traženja saveznika. 

Prva reakcija većine sindikata bila je da se odupiru prepuštanju monopola nad ovim sredstvom. Ono što je bilo interesanto je to da se ova debata pokrenula unutar same strukture, dajući podstrek koleginicama, u većini slučajeva mladim, da otvore prostor za demokratizaciju i rekonfiguraciju sindikalnog prerogativa. 

To je bilo neodvojivo od vodeće uloge žena narodne ekonomije (uličnih prodavačica, šnajderki, radnica gradske čistoće, kuvarica, dadilja, itd) iz Radničke konfederacije narodne ekonomije (CEPT), kao instance koja ih grupiše, ne samo zato što su zahtevale da budu priznate kao radnice od strane drugih sindikata (nešto što stvara stalnu tenziju), već zato što su pokazale koji su okviri “sindikalnog” protesta i podstakle da se razmišlja o protestu iz perspektive onih koje “nisu mogle” da protestuju i da se zaustave, jer su rizikovale dnevnu zaradu. 

U vezi sa ovom tačkom, međutim, treba istaći dve stvari. Prvo, da u okvirima naše zemlje gde predsednik Maurisio Makri – predstavnik moći transnacionalnih finansijskih grupa i agrarnih organizacija – vodi politiku koja ide direktno protiv plata. Stoga, ove žene redefinišu sredstvo protesta “izvan” rada, koje u isto vreme ima kapacitet da stvori novu dimenziju samog rada. Možemo zaključiti da ovde postoji jedna štrajkačka genealogija u aktuelnim feminističkim borbama: upravo su nezaposlene/ni naše zemlje, koje navodno ne spadaju u radni okvir (što se drugačije naziva marginalizacija), bile te koje su imale kapacitet da diskutuju i redimenzioniraju ono što se naziva pošten posao (Kolektiv Situacije/MTD Solano, 2002). U datom trenutku, odbijanje većine sindikata da prepozna zvanično nezaposlene kao radnice/ke predstavlja drugu perspektivu ove analogije. S druge strane, feministički protest u ovom smislu procesuira i preuzima odgovornost za krizu plaćenog rada koja se već desila. Ovde protest povlači paralelu sa pokretom nezaposlenih, jer stavlja u prvi plan diskusiju o aktuelnim granicama inkluzije nestabilnog zaposlenja i permanentnoj nezaposlenosti koja predstavlja pretnju za samu marginalizaciju navodnih “žrtava”. Ovo pokazuje, u okvirima tog pokreta, izmeštanje i rušenje same figure žrtve. 

Proširenje pojma protesta (deceniju i po ranije došlo je do izmeštanja štrajka iz fabrika na ulice) funkcioniše kao praktična žalba na načine pregovaranja povodom mera štednje, koje se sprovode iz samih struktura moći (i koje uključuju neke sindikalne direktive). Proširenje pojma protesta ne ostavlja po strani raspravu o plati, ali je u isto vreme redefiniše i obavezuje da se suoči da realnostima besplatnog rada. Na ovaj način se umnožavaju značenja koncepta protesta bez samog razvodnjavanja njegove istorijske gustine. Oživljavanje je ključ za razumevanje, jer u ukrštanju eksploatacije i nasilja, koje smo već pojasnili, ističe se transverzalnost društvene konfliktivnosti. 

U manifestu internacionalnog protesta 8. marta 2017. (brzinski prevedenog na različite jezike) osudile smo činjenicu da kapital eksploatiše naše neformalne ekonomije, koje su nestabilne i diskontinuirane, kao i to što nas Države i tržište eksploatišu kada nas stavljaju u dugove. Osudile smo i to što ove forme eksploatacije idu ruku pod ruku sa kriminalizacijom naših pokreta koji su u stalnoj promeni. Ističemo da je ovaj feministički pokret, koji se posmatra kao politički subjekt, upravo taj koji ima snagu da osudi nasilje nad ženama i feminiziranim telima, koji predstavlja novi vid kontrapobune, neophodne za produbljivanje aktuelnih modaliteta mnogostrukog uskraćivanja i lišavanja. Protest stoga predstavlja nagli gest, a ne pregovor. Buni se protiv dekorativnih upotreba i svođenja na “simbolični” efekat koji se deli na društvenim mrežama. Komunikacija koja pokreće fenomen protesta se oslanja na snagu tela na ulicama, na erupciju reči koje na novi način imenuju sve što se dešava, na bes koji odrešuje nasilje, na zahtev za razmišljanje o vidovima samoodbrane i na isticanje novih formi eksploatacije i obezvređivanja. 

Važno je istaći da feminizam postaje sve inkluzivniji zato što se posmatra kao praktična antikapitalistička kritika. Zbog toga, možemo ponovo da se pozovemo na Luksemburg: protest nije samo “čisto tehničko oružje”, za koje može da se donese “dekret” ili da se “zabrani” kako je nekome volja. Naprotiv, prilikom uključivanja, vrednovanja i prepoznavanja različitih oblasti eksploatacije, kao i obezvređivanja od strane kapitala u njegovoj aktuelnoj fazi akumulacije, protest predstavlja blokadu, izazov i ruganje, koji predstavljaju uslove u kojima borbe i pokreti otpora danas redefinišu buntovničku politiku. Stoga, ova upotreba koju predlaže pokret žena, transseksualaca, lezbejki i transvestita izražava i rasprostranjuje promenu u sastavu radničke klase, rušeći njene klasifikacije i hijerarhije. Sve one koje je tako dobro usklađivao platni patrijarhat. I to radi iz praktične feminističke perspektive, koja je čvrsto povezana sa konkretnim borbama. 

U februaru 2017. tokom prijema kolektiva NiJednaManje u čuvenoj zgradi CGT-a (Generalne Konfederacije Rada) u ulici Asopardo, generalna sekretarica Jednakih mogućnosti i rodne ravnopravnosti istakla je da pokret žena može da bude nevladina organizacija, ali da ne može da poziva na protest. Naša sagovornica je zabrinuto insistirala na tome da ovaj pokret poseduje “strain” karakter u svoj svojoj internacionalnosti. Upozoravala nas je takođe na to da se do sada “radikalizacija” naše države “uvek loše završavala”. Njene reči su u isto vreme bile komične i zastarele: bila je zabrinuta da je naša solidarnost naše “oružje”, ukazujući na to da promovišemo oružani pokret, zbog slogana Solidarity is our weapon (Solidarnost je naše oružje), koje su pokrenule koleginice iz Poljske.

Godinu dana kasnije, upravnici sindikalnih centrala izjavili su, sa zajedničkog podijuma, na radničkom protestu 21. februara 2018, da je 8M bio sledeći protest, jer se radilo o internacionalnom feminističkom štrajku. Tih dana, sastanak koji smo imale sa jednim od muških predstavnika trijumvirata CGT-a (Generalne Konfederacije Rada) sa sedištem u ulici Dragado i Balisamiento, završio se kompromisom upravnika, koji je prihvatio da 8M učestvuje u radu u jednoj prigradskoj menzi. 8M nam je poslao sliku na kojoj se vidi kako se služi hrana deci. Prvi put u istoriji, CGT (Generalna Konfederacija Rada) je iskoristio reč “feministički” u svojoj zvaničnoj izjavi, informišući o nastupajućem protestu. Obe scene opisuju izmeštanje ispod koga se nalazi snaga: feministički pokret je bio aktivan tokom cele godine i na taj način je konstituisao protest kao proces. 

Mnogobrojnost skupova, povezivanje sa društvenom konfliktivnošću, koja je uključivala sve od otkaza u fabrikama, do raseljavanja zajednica Mapuće, dala je pokretu kapacitet trasverzalnosti koji nije postigao ni jedan drugi politički akter. Ovo je podrazumevalo veštinu uključivanja konflikata koji do tog trenutka nisu potpadali pod okrilje feminističke brige, na taj način redefinišući sam feminizam, ali pre svega stvarajući transverzalni karakter feminističkog delanja i problematike u svim političkim sferama. Afirmacija pokreta protesta kao procesa prikuplja praktične reference zato što definiše feminizam koji se karakteriše kao narodni i antineoliberalni. 

Međutim, nisu bili neočekivani argumenti od strane dobrog dela sindikalnog pokreta protiv feminizma. Govorilo se:

  • Da feminizam funkcioniše kao sekta: isključuje muškarce i oslabljuje jedinstvo zahteva. Stoga je pokret žena predstavljen kao “eksterni činilac” u poređenju sa sindikalizmom, na taj način brišući intersekcionalnost saveza i iskustava, kao i mogućnost preispitivanja muškog autoriteta i njegove logike patrijarhalne konstrukcije u okviru samih sindikata. 
  • Da žene nisu spremne da preuzmu sfere moći koje zahtevaju: pripisuje im se beskompromisnost koja je predstavljena kao ono što im onemogućava da pregovaraju. Ne prepoznaje se da je u igri druga logika koja otkriva limite i neefikasnost pomirljivog i ekstremnog strpljivog pregovora. 
  • Da mogućnost da feminizam poziva na štrajk oduzima legitimitet i oslabljuje moć sindikalnih uprava, u momentu kada se napadaju sindikati i vode kampanje obezvređivanja istih. Krivili su tako feminizam za preuzimanje inicijative povodom njihovog odsustva delanja u okviru sektora. 
  • Da feministički protest oduzima snagu drugim aktivnostima u okviru profesija. Na ovaj način se omalovažava i ne prepoznaje feministički pogled na konflikte. 

Ovi argumenti su napravili strukturu za reakciju na niz borbi koje povezuju različite sfere rada (porodičnu, sferu zajednice, platnu, nestabilnu, građansku, migrantsku) iz feminističke perspektive, što je omogućilo radikalizaciju i produbljivanje zahteva i unutar samih sindikata. 

Uprkos ovim primedbama, internacionalni protest 8. marta 2018. je napravio istorijski iskorak, jer se na pripremnim skupovima izrodio “feministički intersindikalizam”. Žene upravnice iz svih centrala (ukupno pet u našoj državi), uprkos svojim političkim razlikama, sele su za zajednički sto i, na zajedničkoj konferenciji za štampu 7. marta 2018, objavile su globalni poziv na okupljanje snaga, što je bio do tada neviđeni uspeh. Danas ova saradnja i dalje funkcioniše i organizuju se zajednički skupovi na mestima radničke konfliktivnosti i zajedničkim snagama se suprotstavlja vladinim inicijativama koje teže da sprovedu neoliberalni predlog za odbranu roda (kao što je zakon o paritetu roda i provizorni moratorijum).

Razlika i revolucija

Feministički pokret u isto vreme daje novu dimenziju i rekonceptualizuje ono što razumemo kao rad, kao i ono što razumemo kao protest. Stoga možemo reći da smo razvili ideju da protest funkcioniše kao kartografski metod i organizaciono sredstvo. Neka istorijska tumačenja su stavila akcenat na “delanje” i “sastav” radničke klase (za više informacija kosultovati Tompson 1989; Tronti 1966; Negri 1981) radi demistifikacije i upoređivanja određenih ideja koje čine “identitet” ili “svest” klase. Odlučujuće su, takođe, bile i feminističke teorije vezane za povezanost između klase i feminizma, kao metode protiv “muškog upravljanja u klasnim borbama” (Manifest Wages for Housework), ali i o pojmu klase kao disciplinarnog rasističkog elementa (Davis, 2005; Linebauh, 2016).

Protest iz feminističke perspektive obavezuje na ponovno istraživanje o tome šta su radnički životi danas. U ovom smislu, nemogućnost protesta kao otvaranja mogućnosti u kontekstu umnožavanja različitih vidova rada pokazuje kako feministički pokret nije samo skup zahteva vezanih za sektor ili korporaciju. S druge strane, protest postavlja pitanje koje utiče na celokupnu radničku klasu iz perspektive redefinisanja same klase. Otvara jedno novo polje istraživanja. 

Kao prvo, protest ističe kako su sve marginalizacije koje su istorijski činile “klasu” pobijene, zahtevajući samo proširenje pojma kroz konkretne borbe. Klasa je danas jedan multiplicitet koji je pomerio granice onoga što razumemo pod pojmom radničke klase i doveo do borbi koje su stavile u prvi plan redefiniciju pojma produktivnog subjekta. U isto vreme, klasa ne prestaje da bude parcijalna: to je podela društva između onih koji, da se izrazimo rečima Marksa, zavise od stvaranja odnosa kako bi definisali svoj položaj kako sa sobom, tako i sa svetom, i onih koji to ne čine. 

Proširenje pojma klase putem multiplikacije posla, o kome svedoči aktuelni feministički pokret, postoji zahvaljujući neprihvatanju ideje da se radnicima/cama nazivaju samo oni koji primaju platu. Stoga, putem proširenja samog sredstva štrajka kritikujemo koncept patrijarhalnog posla jer preispitujemo ideju da je pošten rad samo onaj za koji se prima plata, tako da ostaje pod znakom pitanja to da je cenjen i priznat posao pre svega muški. Kao u igri domina, ovo podrazumeva da je produktivan rad samo onaj koji se sprovodi van kuće. 

Tako feminizam preuzima odgovornost za problem redefinicije rada, kao i samog pojma klase, jer ističe heterogenost poslova koji nisu priznati, a proizvode vrednost, kao i zbog toga što se ne pokorava hijerarhiji i podeli koju stvara plata između radnica/ka i nezaposlenih. Radi se o pokretu koji je politički, jer razdvaja priznavanje rada od plate i odbacuje ideju da oni koji ne primaju platu bivaju politčki marginalizovani. 

Feministički pokret u relaciji sa narodnim feminizmom (što je ono što se stvara kao pokret koji ima različite nazive u Latinskoj Americi) potvrđuje da ne možemo da uključimo u kapital, putem sredstva koje predstavlja plata, ono što podrazumeva priznavanje i prepoznavanje toga ko su radnice/ci. Zbog toga kažemo #RadniceSmoSve. Međutim, ova izjava ne funkcioniše kao krilo koje prekriva i homogenizuje pod jedno okrilje identitet apstraktne klase, nego funkcioniše baš zato što oslobađa multiplicitet onoga što predstavlja rad iz feminističke perspektive, sa svim svojim hijerarhijama i borbama. 

Dimenzija klase koja se percipira iz odnosa sa razlikama nije izum koji treba ponovo da pozicionira klasu kao privilegovani ključ za intelektualizaciju konflikta (kao tendencija da se sam pojam klase učini fleksibilnijim, kako bi na kraju završio ponovo pozicioniran u sam centar). Radi se o nečemu radikalnijem, jer proizilazi iz feminizma sa periferija: pitanje klase više ne može biti apstrahovano od kolonijalne, rasističke i patrijarhalne dimenzije, a da se ne percipira kao sveobuhvatajuća kategorija hijerarhija. 

Na ovaj način ističemo drugačiju ideju produktivnosti: biti produktivan/na se ne rektifikuje ukoliko smo eksploatisane/ni od strane platne forme. Ovde se pre svega radi o drugačijem rezonovanju: sama forma eksploatacije, organizovana putem plate, čini nevidljivim, disciplinuje i stavlja u hijerarhiju druge forme eksploatacije. 

Ovo otvara sledeći put istraživanja koji smatram da je ključni: Kako danas finansijska sredstva ažuriraju kolonijalni pakt u preseku sa formama dominacije i eksploatacije, kao što ističe Rakel Gutjeres Agilar (2018), i otkrivaju se kao tačka razumevanja rata protiv žena u svojoj dimeziji kontrapobune? Fundamentalni zadatak je, kao što ćemo videti nadalje, stvoriti vezu između nestabilnijih oblasti rada i apstraktnijeg sredstva finansija, kako bi se osmislile nove forme eksploatacije i ekstrakcije vrednosti, kao i pozicije žena i feminiziranih tela u okviru istih tih oblasti. 

Kolektivno telo i raznovrsnost feminističkog pokreta danas pokreće telo u vidu snage, potražujući neodređenost gde god se ona može naći. Ovo je sama ideja snage rada. Odatle se nastavlja njegovo umnožavanje i proširenje. Iz ove perspektive telo prestaje da bude individualni okvir i objekat liberalnih prava, jer se upliće u pobunjeničke oblasti koje pobijaju društveno bogatstvo. 

Ekskurs. Početi od protesta: kolektivna bajka o poreklu

Kolektivno promišljanje je način da se raščlani, kritikuje i izmrvi baština koja obasjava naše sekundarno mesto, opisano kao prirodno, prepolitičko i u suštini zanemelo, kao i da se ispričaju priče. 

Pokušaj naracije i konceptualizacije feminističkog štrajka ima za cilj da utvrdi našu moć kolektivnog promišljanja, kao i stvaranja jedne političke logike koja izaziva racionalnost koja se smatra “politikom”. Zbog toga, ona izmišlja svoje lično poreklo koje predstavlja pokret bez korena i oslanja se na čin izmeštanja. 

Teorija društvenog ugovora (onog koji na apstraktan način garantuje red u kome živimo i zbog kog bivamo poslušni prema onima koji nama vladaju) projektuje na idealan način prethodno stanje koje ga motiviše: stanje prirode. U filozofskim debatama se kaže da ovo stanje predstavlja sreću imaginarnog ili postojećeg prostora, koji je u slučaju naroda Amerike skriven (kako je to opisao Hobs).

Može se napraviti i drugačija hipoteza: da materijalnost stanja prirode uzima za referencu žene i da ih otelotvorenje njihove političke egzistencije u isto vreme i naturalizuje i čini nevidljivim. Stoga, podržati ideju da je stanje prirode fiktivno je zapravo dupla negacija: oduzima postojanje i dostojanstvo prirodi (svodeći je na nešto neracionalno) i negira efektivnu upornost stanja prirode u načinu feminizirane egzistencije. Osim toga možemo dodati još nešto: mistifikuje žene kao prirodni izvor eksploatacije. 

Religijske, političke i mitološke priče govore o poreklu stvari. Naučile smo od feministkinje Karol Patman (1995) da, na primer, zahvaljujući tolikom ponavljanju priče o društvenom ugovoru kao začetku političkog pakta, mi žene smo se povinovale podređenoj ulozi zahvaljujući polnom ugovoru koji smo “potpisivale”. Poput skrivenog poruba, polni ugovor predstavlja bračni ugovor, koji je u isto vreme povezan sa ugovorom za posao. Oba su neodvojiva od društvenog ugovora, odnosno od načina na koji funkcioniše političko uređenje, s obzirom na to da se oslanjaju na strukturu društvene poslušnosti u kojoj mi žene bivamo obavezane, kako našim odnosom sa neplaćenim radom koji sprovodimo, tako i privrženošću koju moramo da obećamo.  

Patman je na jedinstven način opisala društveni ugovor kroz naraciju u kojoj je poreklo društva fikcija iskrojena po meri muškarca. S jedne strane obuhvata specifični problem moći “rađanja”. Muškarci kreiraju telo po svojoj meri. Ugovorom im je predata “kreativna moć koja je pre svega muška”, koja predstavlja kapacitet za kreiranje novih vidova političkog života. Ova bajka se nalazi u samom začeću modernog patrijarhata, koji stavlja pod okrilje političkog prava moć koju muškarci imaju nad ženama i feminiziranim telima. U isto vreme, muško telo se predstavlja kao racionalno i apstraktno, sa mogućnošću stvaranja reda i diskursa. 

S druge strane, upravo se te fikcije o “poreklu” oslanjaju na materijalna lišavanja: osvajanja i prisvajanja društvenih i domorodačkih teritorija, osvajanja i prisvajanja ženskog tela i feminiziranih tela (robovi i migranti). Upravo se uz pomoć ovih lišavanja stvara figura individue. Ne postoji ništa “prirodno” u podređenosti žena, ukoliko im se pre toga nije istrgla sva mogućnost za finansijsku autonomiju. Ne postoji zatvaranje i osiromašivanje žena, sa ciljem da postanu poslušne i zavisne, ukoliko pre toga nije bilo oduzimanja njihovih samoupravljačkih kapaciteta i ličnih ekonomskih uslova. 

Politička kreativnost, koja je u savezu sa patrijarhatom i kapitalizmom, dovodi do striktno muške moći, koja se bazira na prethodnom oduzimanju. I ugovor koji je u službi tela (telo u tekstu-društveno telo) organizuje ceo sistem podređivanja i naredbi koje će kasnije biti nazivane kao prava i obaveze. Pakt i ugovor. 

Ali ko potpisuje te ugovore? Patman kaže da su to muškarci, belci (koji više ne predstavljaju onu staru moć oca, već očinski podeljenu moć među jednakim muškarcima) i da taj ugovor ima karakteristiku tri u jedan: Predstavlja društveni ugovor, polni ugovor i rasistički ugovor, odnosno ugovor o ropstvu, koji daje legitimitet vladavini belaca nad crncima. Stoga, to nije očinstvo koje se organizuje, već ono koje predstavlja specifičnu formu maskuliniteta. 

Ali ovde se ne govori o muškarcima već o nečemu mnogo apstraktnijem: individuama. Radi se o proslavi na koju se, očigledno, žene pozivaju samo ako se adaptiraju, odnosno, ako priznaju političku fikciju liberalne jednakosti i govore njihovim jezikom, iako su još uvek aktivno isključivane. Međutim, ovde postoji jedna mala zamka. Njima kao ženama, koje teže da postanu individue, dozvoljen je samo jedan jedini ugovor: bračni. Polni ugovor na ovaj način utvrđuje političko pravo muškaraca nad ženama od prve klauzule do kraja ugovora. Radi se o ugovoru “specifičnog sadržaja”, koji uključuje “vernu uslugu”, koji u isto vreme osigurava pristup ženskom telu od strane muškarca, ali i rodnu podelu rada, organizujući tako patrijarhalno značenje onoga što nazivamo ženstvenost. Zato što baš uz tu vernost, potpisujemo i pristajemo na obavljanje kućnih poslova besplatno. 

Patman ističe, iznova, sa neverovatnom lucidnošću: Uprkos individui i metafizičkom jeziku volje ugovorenih strana, kada se ispitaju ugovori, u kojima je jedan od ugovorenih strana žena (brak, prostitucija, surogat majka), evidentno je da je telo žene u igri. Teza filozofkinje je potkrepljena: polni ugovor je potisnuti deo društvenog ugovora i izmešten pod okrilje bračnog ugovora. 

Ugovori o braku i prostituciji otkrivaju samu srž, podsećajući na poreklo kao osnovnu fikciju, modernog patrijarhata ugovora, zbog toga što se u isto vreme i “negira i pretpostavlja sloboda žena” i ne može da se sprovede bez ove pretpostavke. Sloboda i ugovor se prepliću, u isto vreme zarobljavajući žensku moć, odnosno slobodu da se odlučuje o začeću u sopstvenom telu i da se ne ostaje zarobljen u sferi domaćinstva. Telo kod žena, međutim, je nešto što nije vlasništvo. Otuda se polna razlika pretvara u političku razliku. 

Za žene se pretpostavlja da su individue (pošto mogu da potpisuju bračni ugovor) ali one to nisu, zato što nisu vlasnice same sebe (već su potpisale ugovor koji dodeljuje njihovu “prirodnu” podređenost muškarcima). Slična struktura se može videti u paraboli Aventina, koga se priseća Ransijer (2003), nazivajući je “nejednakom fikcijom”: gazda koji daje naredbu robu podrazumeva da rob poseduje mogućnost razumevanja i veštinu govora, humanost koju Ransijer naziva “jednakost inteligencija”, bez koje ne bi bilo mogućnosti da se naredba izvrši. Ali ova humanost je istog trenutka negirana kako bi se utvrdila hijerarhija: razlika između onog koji izdaje naredbe i onog koji ima obavezu da tu naredbu izvrši, koja se kasnije pretače u razliku između „priroda“, gde robovi više nisu racionalna bića.

Na neki način, dupli standard prema kome žene jesu individue ali u isto vreme to nisu, funkcioniše po sličnom principu. Ovo, međutim, može da se okrene u našu korist, kao što predlaže Patman: figura žene otvara kritički put koji može da odvede feminističku perspektivu izvan liberalnog horizonta. Ne radi se o trci u kojoj treba da se pretvorimo na kraju u potpune individue, kao što to promovišu žene koje “jesu to uspele” (one koje su dospele do vrha kompanije, ili političke moći, na primer). Naprotiv, radi se o nečemu potpuno suprotnom: mogućnosti da se dokaže da je figura individue kao vlasnika neizbežno muška i da se temelji na patrijarhatu, kao i način u kom bi se transformisala moć koju muškarci sprovode nad ženama u političkoj moći i osiguravanju rodne podele posla. 

Paradoksalna relacija sa isključivanjem je fundamentalna u ovom načinu razmišljanja o paradoksalnoj poziciji žene: iako isključena iz ugovora, na određeni način je uključena u njega. Ona je u isto vreme i objekat posedovanja i osoba. Ovo razmišljanje se može dopuniti argumentima koji kritikuju sam oblik isključivanja. Kao što ističe Fuko (2016), pojam isključivanja “nema smisla, ne analizira borbe, odnose, specifične operacije moći od kojih se polazi prilikom sprovođenja isključivanja”. Na ovaj način se potvrđuje kvazi-metafizička razlika između inkluzije i isključivanja, gde je isključivanje potpuno izolovano, poput pustinje. 

Mi žene, stoga, ostajemo u zamci ukoliko želimo da se uključimo u svet jednakosti mogućnosti, koji se obećava individuama. S obzirom na to da žene i migrantkinje (i feminizirana tela) nikada ne dostižu potpuni status građanke ili individue, ono što se javlja je simbiotički i sintetički odnos sa samom strukturom inkluzije. 

Ova šema može da se koristi upravo za promišljanje o polnoj razlici kao političkoj hijerarhiji: ne radi se o isključivanju jednog pola u cilju uključivanja drugog, već se radi o tome da isključivanje (kao što vidimo u primeru kućnih poslova i plate) objašnjava način na koji inkluzija (u kojoj bi, na primer, plata „obuhvatala“ i kućne poslove) poseduje strukturu upravo zahvaljujući specifičnim načinima isključivanja. Ovde se vraćamo na odnos koji organizuje “patrijarhat plate”. I radi se o istoj dinamici koja projektuje polne razlike između javne sfere i privatne sfere, gde javna sfera (civilna, muška i belačka) obuhvata atribute i mogućnosti koje impliciraju represiju (prirodnu, polnih tela).

Ali kada bi se postiglo raščlanjivanje figure žene (i feminiziranih tela), kao isključene, uspeli bismo da se približimo mogućnosti da njen način postojanja razlaže individuu, gurajući je preko granica i dalje od toga. S jedne strane, ukoliko je ovo isključivanje svojstveno funkcionisanju inkluzivne formule, onda će se primenom iste rastaviti binom. S druge strane, jasno je da jedna otelotvorena figura traži stvaranje odnosa sa telom čiji nije vlasnik. Mogle bismo uz to dodati i da se radi o percepciji tela kao kompoziciji. Telo nikada ne zavisi samo od sebe niti ima lične granice. 

Prevela: Katarina Vitomirović


1 Prim.prev. U ovom sloganu se javlja igra rečima, pošto slogan u origninalu glasi “Vivas y libres nos queremos”, što u isto vreme znači “želimo da budemo žive i slobodne”, ali takođe i “volimo se žive i slobodne”.

2 Iz genealoškog ugla treba imati u vidu četiri struje. Prva: struja ženskog pokreta, koji se prvenstveno oslanja na Nacionalne Skupove Žena, koji se organizuju već 33 godine u Argentini; među koje, takođe, treba priključiti i inicijative kao što je Nacionalna Kampanja za Prava na legalni, sigurni i besplatni abortus, koja postoji od 2005. Druga: struja ljudskih prava, na čijem su čelu Majke i Bake Majskog trga. Treća: duga istorija pokreta seksualnih disidencija, koja počinje sa nasleđem FHL-a (Front za Homoseksualnu Liberaciju) sedamdesetih godina, preko lezbijskog aktivizma za autonomni prisup abortusu, do tansseksulanog, transvestitskog, interseksualnog i transrodnog aktivizma. Četvrta: struja društvenih pokreta, među kojima se ističe pokret nezaposlenih, koji je sa svojim feminističkim vođstvom bio fundamentalan u poslednjih petnaest godina. U nastavku knjige predstavićemo sve četiri struje, kao i njihovu povezanost, kontaminaciju i radikalizaciju iz feminističke perspektive.

3 Detaljnije ću govoriti o odnosu između populizma i feminizma u šestom poglavlju, osvrćući se pre svega na neke formulacije Nensi Fraser.

4 25. novembra 2018. doneta je presuda da je oslobođen od femicida, što je izazvalo ogromno protivljenje, skupove i sazivanje protesta u celoj državi za 5. decembar. Presuda sudija Fakunda Gomesa Ursoa, Alda Carnevalea i Pabla Vinjasa, Tribunala Mar del Plata, argumentuje da je ona umrla od intoksikacije. U procesu je postupak ulaganja žalbe na ovu grešku provincijalnoj komori.

5  2017. se donela presuda za doživotnu kaznu, po prvi put koristeći termin “transvesticid”: cosecharoja.org/cadena-perpetua-dia-na-sacayan

6 CTEP se osniva 2011 i predstavlja skup različitih društvenih organizacija koji imaju štrajkačkih iskustava. Ima za cilj da bude novo sindikalno sredstvo, koje se povezuje sa narodnim ekonomijama koje povezuju različite samoupravljačke tipove posla, bez vlasnika i kolektivnog preduzetništva, sa socijalnim grantovima od strane države.

7 Debata o formama redefinicije Marksovih pojmova “merenja vrednosti” i krize forme-vrednosti bila je podstaknuta feminističkim teorijama o disproporciji, uključujući koncepte kao što su vrednost-afektivnost i vrednost-zajednica. Radi se o drugačijim komponentama vrednosti i drugačijim ekonomijama, koje preispituju koncept plate kao mere za kvantitativnu nadoknadu jedne količine radnih sati. Mogle bismo da svedemo feminističku perspektivu na perspektivu koja oduzima stabilnist ovom računanju i konceptu, iz perspektive racionalnosti kapitala, a čije poreklo “disproporcije” predstavlja mogućnost rada kao živog rada. Vratiću se na ovu temu u četvrtom poglavlju. 

8  U aprilu 2015. u militarističkoj aktivnosti Silvije Federići u broju 31, ova diskusija je bila veoma aktuelna. Za više referenci, pogledati “U kotlu novih veštica”, od Veronike Gago, u Las 12, 3. maj 2015. Dostupno onlajn: pagina12.com.ar/diario/suplemen-tos/las12/index-2015-05-03.html


Do sada u ediciji Izvori epistemologije: kritički život: