Poslednjih godina, RŽF podržava Pushbackmap kolektiv kroz program Specijalni Fokus a koje se bavi on line dokumentovanjem i razotkrivanjem sistemskog, institucionalnog nasilja i pushbackova na unutrašnjim, spoljašnjim i eksternalizovanim granicama Evropske unije i šire. Nezakonitim i nasilnim izbacivanjima i uskraćivanjem pristupu azilnoj proceduri i međunarodnoj zaštiti narušava se dostojanstvo ljudi u pokretu.
Kroz transnacionalni projekat, kolektiv teži da zaustavi ovakve prakse koje uključuju psihičko i fizičko nasilje, čija je posledica često i smrt. Sa Oljom Nikolić Kiom pričamo o militarizaciji granica, institucionalizovanju i ozakonjivanju rasističkih praksi i ksenofobije.
Mapiranje i dokumentovanje kršenja ljudskih prava ljudi u pokretu je važan i koristan projekat. Na koji način se prikupljaju podaci? I šta radite sa tim podacima? Kako je pojava aplikacije promenila vaš rad u mapiranju?
Naša mapa se fokusira na tri vrste izvora podataka, a to su, medijski tekstovi koji govore o konkretnim slučajevima pushbackova, izveštaje aktivista sa terena i izveštaje ljudi u pokretu putem aplikacije, ili, kako ih zovemo, treća, druga i prva ruka izveštaja. Kada je reč o medijskim izvorima, koristimo se press clippingom, zatim praćenjem različitih stranica na društvenim mrežama koje donose veliki broj članaka koji se tiču migracija, od kojih se neki odnose na pushbackove i nasilje na granicama. Članice naše grupe prate ove stranice svaka u svom delu sveta. Recimo, u regionu redovno pratimo stranice na kojima takođe neke od nas i postavljaju sadržaje, a postavljaju ih i administriraju drugi/druge.
Da bi došli do podataka druge ruke, od aktivista sa terena koji rade monitoring i intervjue, pratimo posebne stranice tih organizacija ili asocijacija koje se bave pravima ljudi u pokretu i solidarne su sa njima; na primer, Border Violence Monitoring Network ili Klik Aktiv i mnoge druge stranice.
Što se tiče ovih izvora druge ruke, ostvarujemo u kontinuitetu i direktan kontakt sa organizacijama i kolektivima koji izveštavaju sa terena o pushbackovima, putem maila, od samog nastanka mape. Kada smo na terenu i sami intervjuišemo ljude koji su iskusili pushbackove.
Razmenjujući i sakupljajući ove podatke, mi ih postavljamo na mapu-sajt, ili/i povezujemo stranice prijateljskih organizacija. Procedura unošenja podataka je dosta komplikovana jer za svaki tekst ili izveštaj koji postavljamo (takozvano pinovanje u našem žargonu) potrebno je ulogovati se na sajt, pinovati oznaku lokacije, popuniti rubrike za upitnik, koji zatim pomaže pretragama po filterima i uneti link ka odgovarajućem tekstu, ili izveštaju. Ovaj deo posla najteže pada članicama kolektiva, a posebno u poslednje vreme kada uviđamo da se nasilje nastavlja i tehnologije za progon ljudi usavršavaju, a pucanje na ljude i ubijanje na granicama prestaju da budu presedan.
Lični izveštaji o preživljenom nasilju i kršenju prava, preko aplikacije nam stižu na mail, zatim ih na isti način postavljamo na sajt. Kada smo na terenu, a to je retko, povećava se broj direktnih izveštaja, međutim, čim nema ko da promoviše mapu i da razgovara o njoj sa ljudima u pokretu, broj izveštaja se smanjuje, tako da uticaj aplikacije na mapu nije toliko veliki koliko bi mogao da bude. Da je drugačije, da smo više na terenu, aplikacija bi imala više uticaja, najviše na osnaživanje ljudi koji su preživeli nasilje i na njihov osećaj da svojim delovanjem sami mogu da utiču na promenu diskursa. Činjenica da drugi govore u ime ljudi u pokretu dovodi do degradacije digniteta i slabljenje osećaja mogućnosti promene ličnim i kolektivnim zalaganjem. Veoma često postoji rupu u informisanju ljudi u pokretu i ne znaju da se neko zalaže za njihovo pravo kretanja. Primećujemo da se sada, kada je korona onemogućila i druge aktiviste da u većem broju solidarno borave na granicama, smanjio i otpor, nema više protesta, marševa ni pobuna ljudi koji pokušavaju da stignu na željenu destinaciju. Sve se svelo na individualne napore da se nastavi dalje, šta bude da bude.
Da li bi mogla da nam kažeš nešto bliže o novonastaloj mreži This is How Police Tech Look Like? Nova saradnja zvuči zaista kao jedan novi vid inicijativa u kojima se fokus pomera ka policiji i praksama koje već godinama, u raznim kontekstima, poprimaju obrise kafkijanskog uživanja moći.
Naš kolektiv je imao u planu da otvori poseban kanal delovanja koji bi se bavio infrastrukturom nasilja. Dakle, svim onim što iza nasilja stoji, što ga omogućava i podstiče. Novac i tehnologije predstavljaju značajnu pozadinu ovih praksi. Nismo imali dovoljne resurse da se upustimo u ovaj poduhvat. Zato je poziv za učešće u mreži This is How Police Tech Look Like doneo ohrabrenje. U početku je izgledalo kao da će to biti samo jedan on line susret na kome ćemo razmeniti ko šta radi u svom domenu, međutim, sve više izgleda da je to dugoročniji projekat koji će se nastaviti.
Suština ovog umrežavanja je svakako osnaživanje svake pojedinačne inicijative i jačanje njihovih dometa u javnosti. Shvatajući da tehnologije nisu nevine već da upravo one daju moć izvršiteljima i njihovim nalogodavcima, povezujemo se sa grupama koje pristupaju ovom problemu iz različitih perspektiva. Neke imaju anti-repression alarm telefon, bave se monitoringom delovanja policije, njihovim tehnologijama nadgledanja, bave se edukacijom o digitalnim pravima, pojavljuju se pred sudovima kao legalni posmatrači i izveštači o onome što se tamo dešava, izveštavaju o hapšenjima aktivista, istražuju tokove novca, kako se novac ulaže u infrastrukturu nadgledanja, maltretiranja, sprečavanja, pushbackove. Neke se bave istraživanjem rasnog profilisanja, praksi zaustavljanja i pretresanja. Većina ovih organizacija istražuje na lokalu, recimo u Poljskoj, u delovima zemalja (Velsu).
Ova mreža je još jedna od inicijativa za zaustavljanje policijske brutalnosti i smanjivanje militarizacije posebno u svetlu brutalnog napada na Ukrajinu, prodaje oružja, ratnog profiterstva i pretnji radikalizacijom sukoba.
Na polet naše grupe će svakako uticati ova saradnja jer smo se po malo našli pred zidom bespomoćni u našem delovanju dok se pushbackovi nastavljaju, a patrole pored žilet žica brojčano uvećavaju a dehumanizacija legalizuje.
Često napominjete da vam je u ovoj inicijativi najvažnije da ostvarite kontakt sa ljudima u pokretu. Zašto je vam je važno da ljudi ne postanu samo puki brojevi?
U skladu sa starim sloganom koji se često izgovaraju pripadnici marginalizovanih, Nemojte o nama bez nas, verujemo da je borba protiv granica i njihove militarizacije, moguća jedino rame uz rame sa najugroženijima. Na žalost, u aktivizmu se suočavamo sa različitim linijama podela, na mi i oni, mi aktivisti i oni izbeglice, često se upada u infantlizaciju ljudi u pokretu bilo da ih zastupamo kao da nemaju glas, bilo da ih infantilizujemo kulturnim relativizmom. I zaista, većina inicijativa ne uključuje ljude u pokretu iz različitih razloga. Postoji veliki broj prepreka da se uspostavi saradnja i kontakt i treba pomenuti da oni koji imaju više resursa, pre svega u vidu prostora, imaju i više uspeha u kolaboraciji. Biću slobodna da citiram samu sebe iz teksta Biopolitike isključivanja iz prava na grad, koji je obljavljen u Zborniku ka drugačijem gradu.
“Prema Agambenu,[6] osnovni pojmovi politike nisu proizvodnja i delanje (rad) već nedelatnost i upotreba, ali ne u onom utilitarnom smislu, već kao što je grčki glagol chrestai dobijao značenje u zavisnosti od reči koja stoji pored njega kao objekat. Na primer, chrestai logoi, koristiti jezik, značilo je govoriti, a chresthai gynaiki, doslovno, koristiti ženu, značilo je imati seksualni odnos sa ženom. Ova etimologija je bitna kako bi se razumeo smisao ovog medijalnog glagola, glagola koji objašnjava radnju koja se ne prenosi sa subjekta na objekat, već se nalazi u subjektu, jednako kao i u objektu i izražava odnos, relaciju sa samim sobom koju dobijamo kada ulazimo u odnos sa nekim drugim. Iz ovoga se izvodi transformacija ontologije pojma subjekat, koji se ne konstituiše kroz korišćenje objekta, već kroz odnos sa njim – kroz relaciju. Etički i politički subjekti se konstituišu upotrebom (koja nije utilitarna), svedočeći o odlikama koje tela primaju u relaciji sa drugim telima. Čini se da su ove postavke na tragu zaokreta u teoriji, tzv. afektivnog preokreta kojim se preispituje kapacitet tela da ulaze u odnos sa drugim telima i uplovi u mogućnost kulturne, ekonomske i političke transformacije. Prema Sari Ahmed, kulturne politike emocija kreiraju Drugost i proizvode društvene veze koje proizvode retoriku nacije, međusobnim ujednačavanjem tela unutar zajednice, a marginalizujući druga tela.”
Korona je dosta uticala da se ove linije podele pojačaju, a često deluje kao da su nemislivi putevi kojima bi mogli doći do bivanja različitih tela u istim prostorima, što bi smanjilo unifikaciju i omogućilo da se formiraju politike bazirane na diverzitetu, gde je inkluzija uzajamna. Mi ne poznajemo realnosti onih sa manje moći a za to je potreban suživot.
Kakvi su planovi za budućnost kolektiva? Gde vidite prostora za intervenciju u javnom životu?
Budućnost vidimo u nastavku rada u okviru novonastale mreže, promociji naših dosadašnjih aktivnosti, putem debata i uspostavljanja širih strategija sa lokalnim zajednicama i postojećim pokretima. Međutim smatramo da će se, ako ne bude mogućnosti za delovanje u okviru direktnih akcija, uspostavljanja direktnog kontakta sa ljudima u pokretu, bilo da je to na granicama ili u mestima gde su se ljudi već skrasili ili barem privremeno borave, kolektiv polako ugasiti, sa osećajem da se polako gasi i smisao njegovog postojanja. U tom smislu, u okviru konteksta naše zemlje, potrebno je da se uspostavi barem jedan prostor u kome se mogu ljudi u pokretu osećati kao kod kuće, a da taj prostor ne mora da bude prostor za humanitarizam, već može biti prostor prijateljstva i/ili neke alternativne ekonomije, prostor za uspostavljanje novih politika bivanja sa drugim bez uslova.
Razgovor vodila Đurđa Trajković