Tamara Šmidling, antropološkinja, rođena je u Beogradu, skoro dve decenije živela u Sarajevu. Glavna sfera njenog dugogodišnjeg profesionalnog i aktivističkog interesovanja je polje politika sećanja, te načina na koje se društva odnose prema određenim periodima svoje istorije, posebno prema činovima masovnog nasilja iz prošlosti. Radila je sa brojnim organizacijama i grupama na post-jugoslovenskim prostorima, učestvovala je u nekoliko istraživanja i u kreiranju brojnih edukativnih programa u ovom polju. Trenutno radi kao programska koordinatorka u Fondaciji Kvinna till Kvinna gde se uglavnom bavi pitanjima rodno zasnovanog nasilja, ekonomskih prava žena, održivošću i jačanju ženskog i feminističkog pokreta.
Dugo si u aktivizmu ali i u filantropiji. Bavila si se kulturom mira i sećanja u Sarajevu gradeći zajednicu na tim osnovama. Poslednjih godina, u Beogradu, se baviš feminističkim akcijama i inicijativama kroz švedsku fondaciju Kvinna til Kvinna gde radiš kao programska koordinatorka. Kako vidiš da se prepliću ove dve priče? Kako vidiš da se filantropija prilagođava mirovnim i feminističkim pristupima?
Prvo bih rekla da je period mog života koji sam provela u Sarajevu za mene zaista bio period istinskog aktivizma, koji je za mene uvek i svojevrstan politički rad i samo kao takav ima smisla. Sa povratkom u Beograd moj društveni i profesionalni angažman je uglavnom vezan za rad u pomenutoj stranoj fondaciji, pa iako sam vrlo svesna da je i to itekako vrsta političkog rada ipak se malo ustežem da tu vrstu angažmana nazovem aktivizmom, odnosno nazivam ga tako samo u određenim slučajevima kada sam u potpunosti sigurna da je ono što želim za društvo u kome živim u potpunom skladu sa posledicama koje moj rad proizvodi u tom istom društvu.
Težim tome da je taj sklad što češći i potpuniji, ali realnost globalnog sistema u kome živimo čini da to nije baš uvek slučaj, odnosno da postoje i neželjeni efekti naših delovanja, ili efekti drugačiji od onih koje planiramo i želimo.
Za mene su mirovna i feministička priča neminovno usko i neraskidivo povezane, a obe moraju da potiču (i da se uvek iznova vraćaju) progresivnim, levim, emancipatorskim politikama. Kao deo tih progresivnih politika vidim i, materijalno i simboličko, „otimanje“ koncepta filantropije od dominantnog koncepta milosrđa prema kome oni koji imaju mnogo daruju onima koji nemaju skoro ništa, ničim ne ugrožavajući podelu na „imaoce“ i „nemaoce“, i nikada ne propitujući korene i razloge takve podele. Prema tome, najbolji i jedini način da filantropiju učinimo zaista feminističkom jeste da je politizujemo i obezbedimo joj kritičku oštricu.
Podržavati pokrete, inicijative, akcije i eksperimentalne pristupe političkom učešću je često nevidljivo široj zajednici a sama filantropija, ukoliko nije povezana za humanitarnim delovanjem, ostaje u senci ili se razume kao jedno homogeno polje. Kako ti vidiš kulturu podrške i doniranja u Srbiji?
Ovde najpre želim da kažem da ja o situaciji sa filantropijom i kulturom podrške i doniranja u Srbiji najviše znam preko vaših iskustava i informacija koje iz RŽF nesebično delite. Sudeći po tome, moj je utisak da se situacija popravlja, da se sve više ljudi najrazličitijih profila odlučuje da donira svoj novac za neku od mnogih inicijativa i akcija koje se sprovode. Čini mi se da ova vrsta „davanja“ više ne dolazi iz impulsa „imam pare, a fali mi malo ugleda, ’aj’ da doniram nešto za gladnu decu“, več iz neke, koliko-toliko osvešćene potrebe da se doprinese nekim političkim procesima, promeni stanja, podizanju svesti. Moram pritom ovde da kažem da ja nemam ništa protiv ni nekih čisto humanitarnih impulsa, onda kada oni proizvode suštinsku razliku u nečijem životu, kada pomognu nekome da prezimi zimu, kupi neophodne lekove, očisti kuću uništenu poplavom, i kada ne služe za umirivanje savesti i izgovor za nedelanje. Mislim da je potrebno još više grupnih, solidarnih akcija za podizanje svesti o tome kakva bi filantropija mogla i trebala da bude.
Inače, kultura doniranja u Srbiji je još uvek pretežno u domenu velikih stranih fondacija i agencija koje često sredstva koja doniraju koriste za obuzdavanje, disciplinovanje i pacifikaciju potencijalno neposlušnih glasova. A upravo su takvi glasovi često oni koji jedini imaju istinski potencijal za stvaranje suštinske promene na bolje.
Koji aspekat filantropskog polja te najviše nervira, a smatraš da se može lako promeniti, iako se iz nekog razloga tretira kao najteža stvar na svetu?
Najviše me definitivno nervira onaj uporan i neuništiv stav (kome i sama ponekad podlegnem) „Pa šta će to moje malo suštinski promeniti“. Za njim odmah ide onaj drugi, čuveni „Ma dobro, reagovaće neko drugi, biće druge prilike“. Za promenu takvog raširenog stava mislim da nisu potrebna nekakva čudesa, niti nadljudski napori već više rada „na terenu“ koji će doprineti da ljudi vide da „i to malo“ pravi bitnu razliku, da za neke stvari druge prilike nema, da nema nama do nas. Ovim ne želim da osnažujem onu vrstu delovanja koje veliča i romantizira isključivo ličnu inicijativu i samozadovoljno se sprda na poznatu temu „država d’uradi nešto“, već naprotiv, da podsetimo da je društvo nešto što postoji, što nam je potrebno, što smo zapravo „mi“. A država svakako treba da uradi svašta, i za državu koja je spremna da to svašta uradi i zna kako to da učini, po meni je vrlo feministički boriti se.
Ako je feministička filantropija nerazdvojna od poverenja i solidarnosti, šta ova dva fenomena tebi znače?
Poverenje i solidarnost meni feministički i politički znače asolutno ključne principe iz kojih mogu da se izlegnu zaista moćni politički impulsi. Poverenje je kategorija koju konstantno podrivaju naši egzistencijalni strahovi, naše prekarne pozicije, duboke i surove nejednakosti (unutar feminističke zajednice takođe!), nesigurnost koju osećamo na svakom koraku, kakofonija teorija i stavova o svakom bogovetnom pitanju na kugli zemaljskoj. Kako da ikome verujem kad više ne znam ni sama u šta stvarno verujem? Solidarnosti se podsmevamo jer je vidimo kao ljušturu ispražnjenu od bilo kakvog smisla i značenja, prazno slovo na papiru, potrganom zastavom kojom mašu site i uhlebljene među nama.
Po meni je ovim dvema kategorijama najpre potrebno vratiti „dignitet“, vratiti im značenje i težinu. Jedan od puteva ka tome je i ozbiljno uzimanje u obzir gorepomenute skepse, malodušnosti i cinizma. Drugim rečima, kritika i samokritika dobar su put ka uspostavljanju istinske solidarnosti. Polaženje od pitanja – Šta sam ja uradila da solidarnosti ne bude mrtvo slovo na papiru? Ili, naprotiv, šta sam uradila da je obesmislim?
Znači, put je po meni hvatanje u koštac sa teškim i neprijatnim pitanjima, osvešćivanje privilegija, nejednakosti i njihovih korena, i neodustajanje od ljubavi i drugarstva. Jer, ako što kaže bel hooks “To love well is the task in all meaningful relationships, not just romantic bonds.”
Intervju vodila Đurđa Trajković