RWF Logo

Tanja Bjelanović: Svaki čin davanja je dragocen

Tanja Bjelanović je aktivistkinja, koja deluje u oblasti filantropije i održivog razvoja poslednje dve decenije. Živi ono što propagira, pa je tako pored profesionalnog angažmana i individualna donatorka mnogim organizacijama i feminističkom pokretu. Njena publikacija „Ka finansijskoj održivosti organizacija civilnog društva u Srbiji“  objašnjava nove ideje i modele finansiranja civilnog sektora. Radeći sa brojnim aktivističkim i drugim organizacijama, kontinuirano doprinosi razvoju filantropije, uključujući i one kakvu i same gradimo i nagrađujemo – lokalne feminističke filantropije. Nedavno je naša organizacija zajedno sa Tanjom prošla kroz proces zajedničkog promišljanja mogućih pravaca naših feminističkih filantropskih praksi, a sada imamo zadovoljstvo da razgovaramo sa njom šire o filantropiji. Tanja smatra da nema dobrobiti za nas dok nema i za druge, i obrnuto, pod drugima misli „na ljude, životinje, planetu, kosmos“.   

1. Ti se već dugo profesionalno razvijaš u  oblastima filantropije i  održivog razvoja. Kako si počela da se baviš ovim temama i šta ih prema tvom mišljenju povezuje?

Počela sam slučajno, pre više od 20 godina. Splet okolnosti me doveo u sjajno okruženje, jedan biser u to mračno doba. I odmah sam se zagrejala za temu, valjda zato što sam je nosila u sebi kao što mislim da svi imamo dobro. Ključne reči su tu za mene blagostanje, razvoj i odgovornost. Preuzimanje odgovornosti za društveni razvoj koji i nama i drugima donosi dobro. Drugačije i nije moguće. Nema dobrobiti za nas dok nema i za druge i obrnuto. Pod drugima mislim na ljude, životinje, planetu, kosmos.   

2. Oblast individualne filantropije je poslednju deceniju postala važna tema na našim prostorima, upravo zbog dugoročne finansijske održivosti nevladinih organizacija. Jedan od trendova je da se civilni sektor okreće u pravcu prikupljanja individualnih donacija, a istovremeno se sve više ljudi, u odnosu na neki raniji period, odlučuje da svojim novčanim davanjima podrži rad  raznih nevladinih organizacija.  Kako ti vidiš razlike između individualnih donacija humanitarnim organizacijama i one aktivističkim organizacijama i pokretima?

Od kad sam dublje u temi filantropije, sve manje je vezujem za održivost nevladinih organizacija, a sve više za dobročinstvo kao čin i za boljitak u društvu. Mnogo radim sa organizacijama civilnog društva i potpuno razumem potrebu za održivošću, ali se trudim da fokus uvek vraćamo na ono što je svrha postojanja organizacija, pa tako i da filantropija služi društvenoj promeni za koju se te organizacije zalažu.  Jedan od velikih fandrejzera od kojih sam učila, mi je rekao: Ljudi ne vole da daju novac organizacijama, već ljudima kojima je potrebna podrška. Organizacije su tu korisni posrednici između dobrotvora i onih kojima je pomoć potrebna.

Sa razvojem filantropije u civilnom sektoru, otvorila se i tema podrške tzv. humanitarnim naspram tzv. razvojnih ciljeva. Mislim da ove kategorije ne treba suprotstavljati. Smatram se aktivistkinjom i preko 20 godina delujem kroz organizacije civilnog društva koje se bave razvojnim pitanjima, tako da mi je svakako draže kad se daje za takve svrhe. Tada osetim polet i optimizam. Međutim, i na žalost, potreba za onim što zovemo humanitarnim davanjima i dalje stoji. Takvi povodi mi pre izazovu tugu, ali me gestovi empatije podjednako dirnu i cenim ih. Nisu mi srcu bliske odrednice kao što su osvešćeni ili napredni donator. Ne vrednujem donatore prema tome gde usmeravaju svoju podršku, važno je da to čine iskreno i s ljubavlju.  Svaki čin davanja je dragocen. Ja sama pošaljem i sms za bolesno dete i imam trajne naloge za razvojne fondove, pokušavam da nađem neki balans. 

3. Autorka si jedinstvene publikacije „Ka finansijskoj održivosti organizacija civilnog društva u Srbiji“. Ova brošura objašnjava, između ostalog, nove ideje i modele finansiranja civilnog sektora. Koje alternativne načine finansiranja preporučuješ nevladinim organizacijama i koje su najvažnije poruke o finansijskoj održivosti u tvojoj publikaciji?

Glavna poruka je da je moguće! Dugo smo bili zaglavljeni u negativnim stavovima, predrasudama da smo specifični, da „kod nas to ne može“, „drugačiji je mentalitet“, „loša ekonomska situacija“ itd. Ljudi svuda čine dobro, na ovaj ili onaj način, u svakoj kulturi i ekonomiji, što je potkrepljeno istraživanjima. U poslednjih godinu dana sam imala niz obuka za prikupljanje sredstava kroz filantropiju sa brojnim organizacijama i veoma me obradovalo što sam primetila promenu u stavu. Organizacije više ne dovode u pitanje mogućnost, već se pitaju kako da prikupe sredstva. Mnoge već imaju i dobru praksu koju dele. To je odličan znak! 

Brošura daje detaljna usmerenja, sa fokusom na zadužbinski i rezervni fond kao modele stabilnog i dugoročnog finansiranja. U najširem smislu, ono što donosi održivost je što više lokalnih donatora, što više fleksibilnih sredstava i što više oslanjanja na sebe i sopstvene resurse. Predlažem da pogledaju ovaj link.

Prvi korak je svakako da poverujemo u svoju sposobnost i da se osmelimo da krenemo. Biće grešaka i padova, ali će to biti i korisne lekcije. A nema lepše satisfakcije nego kada vam neko, bio to i jedan pojedinac, ukaže poverenje i podrži ono što radite. To daje snagu za dalje i više. 

4. S obzirom na tvoje dugogodišnje profesionalno iskustvo u radu iz oblasti  filantropije, a i lično iskustvo donatorke, šta te inspiriše da doniraš feminističkom pokretu?

Najpre moje drugarice. Iako neke od njih ni ne znaju da postojite (saznaju od mene poneke, hehe), uvek ih imam na umu kad doniram feminističkim organizacijama. Iskustvo mi je pokazalo da su mi prijateljstva, naročito ženska, važna životna vrednost i snaga. Drugo, poznajem mnogo ženskih organizacija u regionu, cenim njihovo zalaganje i imam puno poverenje. Konačno, pokreće me i lično iskustvo žene, moje, moje mame, bake, prabake, i drugih…

 5. I na kraju, šta za tebe  predstavlja feministička solidarnost? Kakva je solidarnost potrebna ženskom pokretu danas?

Razumevanje drugog i drugačijeg. To bi u praksi značilo uvažavanje ideoloških razlika i unutar pokreta ali i van. Koliko isključivost može biti štetna, toliko mislim da dijalog i deljenje informacija, znanja, resursa i sa onima s nama najudaljenijim stavovima, može dovesti do mira i blagostanja.

Razgovor vodila Diana Miladinović