Izložba “Hej, ispravile smo vam ovo!” usmerena je na podizanje svesti o problemu sekundarne viktimizacije žena koje su preživele seksualno nasilje. Postavljena je na Savskom šetalištu na Kalemegdanu u martu 2022. godine. a podržana je kroz program Specijalni Fokus. U jeku pažnje na seksualno nasilje prema ženama, kao i neadekvatnog javnog diskursa i rasprave na ovu temu, jedno od upečatljivih mesta ostaje inicijativa #nisamprijavila. Akcija dve feministkinje, Jelene Jaćimović i Aleksandre Mališić, nadovezuje se na ovu priču kroz podizanje svesti o problemu sekundarne viktimizacije izložbom na kojoj se nalaze odgovori na pitanje “a zašto nije prijavila?”.
1. Sekundarna viktimizacija je pojam koje ste koristile u opisivanju vaše inicijative. Koncept sam po sebi deluje zastrašujuće i otrežnjujuće. Kako ste došle na ideju da se bavite baš ovim apsektom i zašto?
Činilo nam se da je ovaj aspekt pomalo zapostavljen u široj javnosti, a ne možemo razumeti nasilje kao fenomen u širem društvenom kontekstu ako ne razumemo kako funkcioniše sekundarna viktimizacija. Taj aspekt o kome mi govorimo je zapravo veoma važan u perpetuiranju nasilja — sekundarna viktimizacija ima tendenciju da ućutka one koji nasilje preživljavaju, ohrabruje nasilnike, iskustvo nasilja negira ili minimizira, a nasilje normalizuje. Sa druge strane to je ono u čemu svi mi učestvujemo na posredan ili neposredan način, i mi smo se zapitale šta sve i svi mi možemo da uradimo u borbi protiv nasilja prema ženama. Verujemo da se deo ljudi koji su videli ono što smo napravile zapitao o svom udelu sekundarnoj viktimizaciji žrtava seksualnog nasilja. Kada sagledamo našu kolektivnu moć, u atmosferi u kojoj mediji o iskustvima seksualnog nasilja pretežno izveštavaju senzacionalistički, onda svakako mi kao konzumenti medijskih sadržaja možemo aktivno delovati u dva pravca – komentarišući sa istom tom željom da vređamo i nanovo povređujemo već povređene osobe, ili da budemo svesni/e koliko naša moć komentarisanja tuđe traume može i dobro da utiče ako su komentari podrška žrtvi.
2. Javni govor na mrežama…tema zaista široka i višeslojna. U vašoj inicijativi, pominjete da ste htele da ponudite alternativni narativ onome koji se najčešće čuje u javnosti. Međutim, podvlačite da vam je bilo važno da se bazirate na empatiji. S obzirom da živimo u epohi okrutnosti, kakvu ulogu igra empatija za vas, konkretno u ovoj akciji, ali i šire, u feminističkom pokretu?
Utisak je da se empatija u dominantnom diskursu razume kao nedostižan ideal, a zapravo svi imamo kapaciteta da se sa empatijom jedni prema drugima ophodimo. Empatija je koren promene (na bolje). Nije potrebno da delimo identična iskustva da bismo razumeli druge, dovoljno je da imamo empatiju za drugu sudbinu i da je uvažimo, ako hoćemo da nam svima bude dobro. Izložbom smo htele da ljudi zastanu, da čuju drugu osobu, njenu perspektivu, da zamisle njenu situaciju, da se sa njom sažive. Nasilje, i pored toga što se poslednjih decenija o njemu više govori kao strukturnom problemu, i dalje je, čini nam se, tabu u široj javnosti — kao da je teško suočiti se sa time da se ono zaista dešava svakodnevno, da je toliko rasprostranjeno, i da nama bliski ljudi pate zbog toga. Ponekad, da bi empatisali sa nečijim traumama ili osećaju nepripadanja i straha — tražimo primere u sopstvenom okruženju. Ovi naši primeri su, zapravo, podsticaji preispitivanja. Ako je u šetnji sa ćerkom na Kalemegdanu, na primer, neki muškarac zastao pred izložbom — možda će naredni put da se zaustavi ili da napiše nešto s dozom empatije. Nekad je ipak potrebno nacrtati ono što je loše u odnosu na ono što može biti dobro. Tako je i u feminističkom pokretu — ne želimo da nečije borbe otežamo sopstvenim neznanjem, trudimo se da ih razumemo i prigrlimo, u savezništvu je moć.
3. Koje zaključke iz ove inicijative biste izdvojili kao najvažnije lekcije koje nosite sa sobom? Da li imate da podelite sa nama neke upečatljive misli i ideje aktivistkinja koje su učestvovale?
Najvažniji zaključak je da treba nastaviti borbu. Iako nam se nekad čini da su promene male, reakcije publike su nam pokazale da to baš i nije slučaj. Prvo, mediji su bili vrlo zainteresovani, ne samo za izložbu, već i da nam daju prostor da opširnije pričamo koliko je važno da se bavimo sekundarnom viktimizacijom ukoliko želimo da se borimo protiv nasilja na sveobuhvatan način. Suočavanje sa problemom nasilja, čemu smo mi direktno izložile prolaznike Savskog šetališta, podrazumeva i odgovornost, a to nekad nije lako priznati, ili ljudi prosto ne znaju šta će sa tim. Ipak, reakcije publike su snažne i sada, dva meseca od otvaranja izložbe. Ljudi su nam pisali da izložba treba da putuje širom Srbije, da ne ostane samo u Beogradu, s obzirom na to koliko je poruka za sve nas važna. Na nas je posebno snažan utisak ostavila mlada žena koja je sa nama podelila svoje iskustvo nasilja i sekundarne viktimizacije, i koja je istakla da je Kalemegdan idealno mesto za izložbu, jer ljudi iz različitog konteksta mogu da je vide i sa njom komuniciraju.
4. Vas dve ste uradile ovu akciju i ona se često nalazi u kategoriji koju nazivamo neformalne grupe. S obzirom da ste same aktivistkinje dugo i da ste imale priliku da radite u raznim sredinama i aranžmanima, zašto su, po vama, važne neformalne grupe? I kako se razlikuju u radu u formalnim organizacijama i kolektivima?
Neformalne grupe su preseci skupova u tim malim krugovima u kojima svaka od nas deluje. Omogućavaju slobodu da se samoorganizujemo, da delujemo i da sarađujemo potpuno slobodno (iako često imamo osećaj da pripadanjem većim formalnim grupama imamo potpunu slobodu, to najčešće nije slučaj). Takođe, neformalne grupe otvaraju prostor mladim aktivistkinjama, onima koje do sada nisu imale priliku da stvari rade kako one žele i zato su ovakvi primeri saradnji dobra praksa i ulog u budućnost.
Razgovor vodila Djurdja Trajković
