Ima nade!
Jelena Jaćimović Jaćim je ilustratorka, dizajnerka i aktivistkinja koja, osim prepoznatljivog vizuelnog stila, aktivno neguje i artikulisane društveno-političke komponente u svom radu. 2020. godine imale smo zadovoljstvo da podržimo Archiwar, njen poduhvat dokumentovanja i ličnog umetničkog oblikovanja sećanja na genocid u Srebrenici, i to u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo. Uoči obeležavanja godišnjice genocida, razgovarale smo sa Jelenom o njenom radu i shvatanju bliske prošlosti.
1. Kao pripadnicu generacije rođene svega par godina pre genocida, koji su te emotivni i politički faktori naveli da ovim radovima doprineseš kulturi sećanja i suočavanju sa ratnom prošlošću?
Emotivni faktor je upravo krivica, jer nisam bila svesna dešavanja i što dugo nisam ni razumela opsege zla koje se desilo, jer sam rođena u zemlji gde se sve instrumentalizuje, relativizuje, opravdava i negira. Na nas mlade, koji nismo ni bili svesni razmera ratova na ovim prostorima, utiče sve to što se u naše ime navodno radi i što se radilo drugim ljudskim bićima na štetu. Tuđi životi nisu manje važni od naših, a ljudi nisu samo broj. Naročito kada su ubijeni i kasnije pronalaženi u masovnim grobnicama. I setimo se da to nisu samo primarne, već i sekundarne i tercijarne masovne grobnice koje su neka druga ljudska bića iskopavala, premeštala i ponovo ukopavala. Moramo se zapitati – gde mi to živimo i uz koga? Suočavanje s prošlošću je najbitnije – ali, ona mora biti sagledana iz ugla onih zbog kojih se prisećamo i sa svešću da se genocid nikad ne sme ponoviti. Pomirenje ne dolazi kroz “a šta su oni nama“ i širenje mržnje, već kroz solidarnost i prihvatanje odgovornosti.
2. Javljaš nam se iz Srebrenice, tačnije iz Potočara, gde se izložba ArchiWar održava povodom obeležavanja godišnjice genocida. Prošlo je i izvesno vreme otkako su izložbe održane u Beogradu i Novom Sadu. Kada se osvrneš na čitav proces, od ideje preko istraživanja do realizacije i kontakata sa posetiocima u različitim mestima, koji su sentimenti dominantni?
Mislim da do dolaska u Potočare nisam bila svesna koliko je ovo meni važno. Mnogo sam u ove dve godine, koliko je proces istraživanja i stvaranja trajao, razmišljala o tome koliko ja mogu da utičem na bilo šta. Ipak, kada sam se upoznala sa svojom drugaricom Amrom Begić zbog koje je sve ovo i nastalo, shvatila sam da njoj i ljudima koji rade u Memorijalnom centru moji crteži znače. I sada mi je čast što sam im te crteže simbolično poklonila. To je neko zaokruženje svega što radim na temu genocida u Srebrenci, ali i najbitniji razlog zbog kojeg ću nastaviti time da se bavim. Nemam loše sentimente iako bi neki želeli da ih osetim. Meni je drago što celi život mogu da osetim da su ljudi ljudima ljudi, a naročito onda kada smo solidarni u teškim trenucima i iskustvima. Tako menjamo sebe i svet oko sebe. To je dovoljno i čini me optimističnom.
3. Pojedini radovi koji su deo izložbe ostavljaju posebno snažan utisak, jer prikazuju ljude “praznih” očiju, bez zenica, ili ljude koji žmure, ili su im pogledi uopšteno skriveni, neuhvatljivi, što sve vizuelno jača utisak beznadežne težine i tišine. A danas se čini da na nivou društva takođe imamo zamućene, unezverene, iskrivljene poglede na genocid, poglede koji idu svuda osim direktno u suočavanje. Sa jedne strane, sveprisutno je poricanje genocida, a sa druge strane, često ćemo čuti, pogotovo od krajnjih desničara, „da smo ih ubijali, ali nismo ih ubijali dovoljno“. Kako ti vidiš ove paradokse?
Hajde da vidimo šta je dato i šta se traži – kao u procesu rešavanja zadataka iz matematike. Ako žrtve glasno govore kroz svoje likove na mojim crtežima ili fotografijama iz arhiva potpuno nemo i ako s druge strane neki beznadežni i nesnađeni ljudi najglasnije viču da je žrtava genocida trebalo biti više – tu zaključujemo da je jedini životni cilj onih koji se bude i ležu s mržnjom taj da ostalih života koji se bude s srećom u očima bude što manje, jer njima to uništava smisao življenja. Ako te tuđa sloboda i sreća čine da jače mrziš, jer taj neko nije isti kao ti u tvojoj slobodi, onda bi se trebalo zapitati ko je tebi svet postavio tako da život vrednuješ kroz tuđe postajanje nesrećnim. Mogu da potvrdim da je rešenje svega empatija i razgovor.
Čak i kada su oči u koje gledaš nekada bile srećne i žive, a sada znaš da su mrtve – dobro je znati da tako ne mora biti nikome više jer je sve do tebe i mene.
4. „Imam želju da nađem kol’ko toliko. Zato i tražim, ne bih li svaku majku obradovao da ukopa svog sina. Da ukopa svog muža“ jedna je od upečatljivih autentičnih izjava, ispisana na tvom radu Skupljač kostiju, koji je takođe deo izložbe. Razumljivo je da izvesna radost usled ovakvih činova dovodi do kakvog takvog „zatvaranja“ pojedinačnih tragedija proisteklih iz genocida. Međutim, šta je sa širim, sistemskim rešenjima i pomirenjem? Istražujući ovu blisku prošlost i živeći u licemernoj društveno-političkoj stvarnosti koja poriče genocid, kako ti deluje budućnost? Šta je to što mora da se dogodi kako bi zaista došlo do pomirenja?
To na radu je Ramiz Nukić koji je nakon povratka u rodno mesto pronašao ostatke više stotina svojih sugrađana po šumama u okolini svoga doma. O osećanjima ljudi koji ukopaju svoje najmilije ja ne mogu da govorim, jer to nemam prava da definišem. Nadam se da im da barem malo mira. Sistemska rešenja treba da daje dobro postavljen sistem. A pošto ništa nije dobro postavljeno u Srbiji, onda nema ničega osim onoga što mi kao pojedinci i pojedinke nudimo. Ne znam ja što bih morala da znam odgovor na to kako neko na državnim pozicijama treba da se ponaša i na koji način da daje primer. Jezivo mi je što Vučić sada godišnjicu gnocida gleda kao pokušaj atentata na njega samoga. To je bedno i tome je sam doprineo kroz svoju glupost. Budućnost s takvima nam je siva. A nadam se da opet neće biti i crna. Mora da se kaže šta se desilo, mora da se da prostora da se čuju glasovi žrtava i preživelih, mora da se prihvati odgovornost i da se radi na edukaciji mladih kroz multikulturalne programe i razmenu na tome da se solidarnost i prijateljstva u regionu razvijaju. Da se ne bi ponovilo. Oni zaslužuju srećan život.
4. Godišnjice genocida u Srebrenici svake godine obeležavaju pre svega aktivistkinje i aktivisti koje/i su i bili deo antiratnog pokreta devedesetih i time održavaju prekopotrebno sećanje. I uz sve njihove sada već višedecenijske napore, politička klima je trenutno takva da se čini da je istinsko pomirenje i dalje apstrakcija. A kako ti se čini, ima li nade da će trenutno mlade i nadolazeće generacije uspeti da prevaziđu ovu, verovatno najbolniju tačku skorije prošlosti u regionu, da se dostojanstveno i otvoreno ljudski suoče sa time? U čemu tražiti utemeljenje za takva prevazilaženja?
Divno je to što pojedinci i pojedinke rade decenijama unazad. Tako sam i ja poželela da doprinesem pomirenju i miru. Nema veze što neće ići brzo – dobro je znati da postoje ljudi koji svim srcem znaju da su na dobroj strani istorije. Malo po malo, pa makar se i rušilo usput. Mir se gradi, ljudi teže tome da budu slobodni i srećni. Postoje mladi ljudi koji nisu doživeli rat, već posledice. Ali, njih zanima sve i oni žele da se razvijaju. Mogu i da putuju više, mogu da se upoznaju bolje. Drago mi je što imaju više prilika. Ima nade.
Radove Jelene Jaćimović, kao i prateće priče sećanja na genocid u Srebrenici možete pogledati na sajtu ArchiWar.
Razgovor vodila: Galina Maksimović
