Na konferenciji Reconference: rethink, reimagine, reboot koja se održala od 10. do 12. aprila 2019. u Kathmanduu, na Nepalu, u organizaciji feminističke organizacije CREA, imale smo prilike da čujemo i sjajnu Arundati Roj.
Njena poruka za trenutak u kome živimo, između ostalog, o tome na koje sve načine treba da smo svesne/i i odgovorne/i i kako i šta da delamo, momentalno je zahtevala da se uradi intervju i da se čuje glas žene koja nas inspiriše, motiviše, a sve u okviru naše želje da vam približimo rad lokalne filantropije koju praktikujemo u Rekonstrukciji Ženski fond.
Arundati Roj je spisateljica rođena na plantažama čaja u severoistočnoj Indiji, a odrasla u Kerali. Studirala je arhitekturu i urbano planiranje na Arhitektonskom fakultetu u Nju Delhiju.
Napisala je dva scenarija za filmove koje je režirao Pradip Krišen: In Which Annie Gives It Those Ones iz1989. godine, film koji je osvojio Nacionalnu nagradu za najbolji scenario, i za Electric Moon iz 1991. Njen prvi roman, Bog malih stvari, objavljen 1997. godine, dobija Bukerovu nagradu i preveden je na četrdesetdva jezika. Drugi roman, Ministarstvo neizmerne sreće, koji je pisala preko deset godina, objavljen je 2017. godine. Između ova dva romana proteklo je dvadeset godina tokom kojih je napisala više od pedeset radova koji ne spadaju u fikciju. Prvi važniji esej, Kraj mašte, napisala je 1998. kao reakciju na nuklearne probe koje je sprovela indijska vlada.
U tom eseju upozorava: “Ako krene nuklearni rat, nećemo biti u zavadi s Kinom ili Amerikom niti čak jedni s drugima. Bićemo u zavadi sa samom zemljom. Osnovni elementi – nebo, vazduh, zemlja, vetar i voda – okrenuće se protiv nas. Njihova srdžba biće strašna. Naši gradovi i šume, polja i sela, goreće danima. Reke će postati otrovne. Vazduh će postati vatra.”
Njeni eseji, rigorozno istraživački i ubedljivi u argumentaciji, pokrivaju široko tematsko polje – kapitalizam, imperijalizam, rat protiv terorizma, društvenu i ekološku pravdu, indijski kastinski sistem i, što je najvažnije, otpor. Njen esej Doktor i svetac, dugačak poput knjige, duboko i provokativno se bavi debatom Ambedkar-Gandi. Neke od njenih brojnih antologija eseja su: The Algebra of Infinite Justice (2001.), An Ordinary Person’s Guide to Empire (2005.), Listening to Grasshoppers (2009.) i Broken Republic (2011.). Gledano u celini, njeni eseji razmatraju obećanja demokratije s kraja dvadesetog i početka dvadesetprvog veka.
U Ministarstvu neizmerne sreće, prevedenom na četrdeset devet jezika, Roj se namerno udaljava od književnog stila Boga malih stvari, kako bi ispričala izvanredno obuhvatnu priču koja uključuje brojne ali živopisne likove sa različitih geografskih lokacija. Kao što piše u često navođenom citatu iz ove knjige:
“Kako ispričati razbijenu priču? Tako da polako postaneš svako. Ne. Tako da polako postaneš sve”.
Evo i odgovora na postavljena pitanja :
Zašto je važno da organizujemo ženska okupljanja?
Pa, ako pogledate moj rad, vidite da su mi važna sva okupljanja, ne samo ženska. Danas, za celu tu najezdu neoliberalizma, za ceo taj napad, ako dođete u Indiju, videćete da žene plaćaju najveću cenu – mada nije uobičajeno da se na ženskim okupljanjima uvek bavi tim pitanjima, zbog NGO-izacije ženskog pokreta usled koje kad god neki pokret žena predstavlja pretnju za ekonomski poredak, taj pokret ni ne računaju kao deo feminističkog pokreta, znate.
Na toj liniji, da li mislite da je važno ulagati novac u ženska ljudska prava? Vidimo da se sve manje novca ulaže u ženska prava.
Naravno da se manje ulaže i naravno da je važno, ali ono što govorim jeste da se mnogo novca ulaže u određene vrste ženskih prava, a ne u druge vrste ženskih prava. Zato ako kažete “žene”, onda u Indiji morate da pitate da li su to žene više kaste, da li su to Dalit[1] žene, da li su Adivasi[2] žene, da li su to raseljene žene, znate, šta uopšte znači termin “žene”? Na ovoj konferenciji smo naučile da dovodimo u pitanje značenje termina “žene”. Na sportskim panelima sada odlučuju ko je žena a ko nije i danas smo u stvari u stadijumu da se suočavamo sa pitanjem ko je uopšte čovek – pošto imamo botove, veštačku inteligenciju, znate, cela ideja ljudskog je pod znakom pitanja.
I moje poslednje pitanje, pre nego što se mnogo zahvalim za ovu priliku, jeste šta za vas znači solidarnost?
Pa, solidarnost pre svega znači razumevanje, prva stvar koju označava je prosto razumevanje. Kada sam juče išla na sastanak sa grupama mladih žena, pričale su o nesavršenim solidarnostima i ja sam rekla “Da li znate da je to najbolja solidarnost? Zato što savršena solidarnost može da završi kao tiranija”. Dakle, moramo i da naučimo kako da budemo solidarne kada se u nekim stvarima ne slažemo ili kada se u nekim stvarima slažemo – to mora da bude solidarnost koja nije sasvim anarhična, jer je onda beskorisna, ali ni sasvim hijerarhijska; sva ta pitanja…
Veliko hvala.
Hvala fondaciji Mama Cash koja nas je pozvala i podržala da odemo na konferenciju CREA.
Intervju vodila: Zoe Gudović
Prevod: Ana Imširović Đorđević
[1] Populacija Dalita čini oko 16% stanovništva Indije i predstavlja najnižu grupu tzv. nedodirljivih, parija, grupu koja nije čak ni uključena u sistem četiri kaste.
[2] Adivasi su starosedelački narodi južne Azije koji danas čine oko 8% stanovništva Indije.
