Deborah Hunt je umetnica koja pravi maske i pozorišne lutke, performerka sa preko 45 godina iskustva u stvaranju i izvođenju originalnih pozorišnih dela, uglavnom za odrasle. Poreklom je sa Novog Zelanda, a poslednjih 20 godina živi u Portoriku, gde dalje razvija jedinstven stil maski i predmetnog / objektnog teatra. Zahvaljujući svojim radovima mnogo putuje i širom sveta drži različite vrste radionica. Deboru smo imale prilike da ugostimo u Beogradu, gde je u saradnji sa Act Women vodila radionicu izrade maski za performans UMORNE!
Srele smo se sada na Magdalena Munich festivalu u Minhenu, u okviru koga je Deborah izvela svoj performans ale 53: Snowhite i radionicu pod imenom The Macanudos.
Koristimo priliku da u okviru našeg programa lokalne filantropije predstavimo rad Debore koja nas ispiriše i motiviše!
Misliš li da je važno da postoje feministički festivali i okupljanja i zašto?
Da, mislim da je važno da postoje, posebno je danas, u ovim vremenima, važno da žene mogu da se okupe, da dele, da čuju različite radikalne ideje u vezi sa kulturom, zdravljem, važno je da mogu da razmene, umrežavaju se, ponekad da se ne slažu, naprosto da budu u mogućnosti da pomeraju sopstvene granice, zato što mislim da se to dešava na ovim okupljanjima. Dakle, da, definitivno jeste važno.
Zašto kažeš “posebno danas”?
Zato što mislim da su ovo mračna vremena, loša vremena za prava žena i odnos prema ženama uopšte, na svetskom nivou. Moj položaj je privilegovaniji – ja sam umetnica koja može da radi šta god hoće samo zato što tako odluči. Ne zato što sam ušuškana podrškom koju imam, već zato što sam poslednjih četrdesetpet godina preuzimala rizike i svesno išla ovim putem. Ali znam da to za većinu žena na svetu nije slučaj i zato mislim da smo suočene sa mračnim vremenima. Kao umetnica se pitam, kao što je rekla Nina Simon, kako ja promišljam naše vreme? Mislim da su feministička okupljanja i festivali jedan način da se promišlja ovo vreme i mislim da je moguće i zaista važno diskutovati.
Da li misliš da je važno ulagati novac u žensku umetnost i ženska ljudska prava?
Naravno, zato što ne možemo da radimo ni za šta. Mislim, za sve je potreban određen novac da bi to funkcionisalo, napredovalo, pa je i feministkinjama potreban novac – za organizaciju, da podrže različite žene i različite stvari na duge staze. Kao i urgentni fondovi, jer ponekad se stvari dese neočekivano i potrebno je brzo pomoći. Dakle, apsolutno da.
Da li si čula za neke ženske feminističke fondacije? Imaš li iskustva sa nekima od njih?
Iskreno rečeno, nisam aplicirala za podršku mada posle uragana u Portoriku u septembru 2017. odjednom uopšte više nije bilo posla za umetnike. Prioriteti su bili stanovanje, struja, hrana, čak nije bilo moguće doći do ljudi da im se dostavi hrana. Znači, ljudima su prioriteti bile neke druge stvari, ali polagano je novac počeo da stiže i prva podrška koja mi je ponuđena bilo je 100$ od feminističkog kolektiva u Portoriku koji se bavi i kulturom (Colectiva Feminista en Construccion). Dakle, prve pare koje sam dobila, tih 100$ koji su možda mogli da pokriju hranu za jednu nedelju… bilo je to neverovatno… čim su dobili prvi novac, odmah su uzeli da ga podele, ne samo sa umetnicama već raznim ženama.
Šta za tebe znači solidarnost?
Ne znam zašto razmišljam u nekim vojnim okvirima – padaju mi na pamet sestre po oružju. Nisam zagovornica ratova ili bitki, ali mislim da je potrebno zbijanje redova protiv zajedničkog napadača ili štetnog načina razmišljanja o našem društvu – tako da solidarnost može da znači da pravimo nešto snažno i borbeno, ali i da saslušamo ženu u trenutku kada joj je to potrebno. To može biti i nešto novčano. Radi se i o tome kome dajete prednost, koga ću prvog saslušati… Baš me briga da li se sviđam ljudima ili me vole ili ne, ali apsolutno poštujem i uzvraćam ljudima koji su pokazali solidarnost sa mnom u prošlosti i mislim da je to nekako pravo značenje prijateljstva. To nije da očekujete da naplatite učinjeno, već naprosto akcija koju učinite da biste pružili podršku, ne da biste dobili nešto u svoju korist, već da biste podržali nešto i pokazali da ste na nečijoj strani.
Sada imate tešku situaciju u Portoriku. Možeš li nam reći više o tome šta se tamo trentuno dešava i kakve mogućnosti za solidarnost vidiš…
Dakle, ono što se dešavalo pred uragan je bilo… portorikanska vlada je dugo – bez obzira koje partije su u pitanju – korumpirana i vrši novčane zloupotrebe. Zato je Portoriko u suštini već bio bankrotirao, ali zbog kolonijalnog odnosa sa Sjedinjenim Državama nije proglašavao bankrot. Investitori i ljudi iz hedž-fondova i oni koje zovem zlim ljudima koji izvlače korist iz ovoga znaju da se mnogo novca može izvući iz Portorika. I ta hunta je napravljena da bi se videlo koliko bogatstva se može iscediti u smislu resursa, nekretnina, prava za koje su se izborili sindikati, prirodnih bogatstava – da bi se uzeo novac da se plati tim… tim ljudima, uglavnom investitorima, koji su u stvari radili nelegalne stvari. Znači već su bile prisutne patnje, već je nastupila velika depresija i onda se desio i uragan. Kuda je Marija prošla, zbrisala je svo zelenilo, svu infrastrukturu, sve stubove sa strujnim i telefonskim vodovima koji nikada nisu održavani. A ironično je što je nadležna za struju strankinja kojoj je plaćeno pravo bogatstvo za popravke pre uragana koje nije izvršila. Dakle, nadovezalo se jedno na drugo i većina u Portoriku, veliki procenat ljudi još nemaju struju ni krov nad glavom… bila je to jebena katastrofa i još uvek je – to je bila druga faza katastrofe, a u trećoj se sabiramo, krećemo da otvaramo javne kuhinje, pokušavamo da dostavimo vodu i hranu ljudima u planinama, što je vrlo teško bez puteva i uz stalnu kišu i sve gore erozije, tako da i dalje ima mnogo javnih kuhinja, mnogo solildarnosti, ali solidarnosti među običnim ljudima, pošto su federalne agencije spore i neorganizovane i vlada je vukla neke katastrofalne i korumpirane poteze. Dakle, ljudi Portorika pomažu ljudima Portorika. I dijaspora, latino zajednica je poslala mnogo hrane, mnogo novca, mnogo lekova, a u upravljanju svime time imali smo još jednu fazu korupcije… nije bilo sistema, plana B, ljudi nisu mogli ništa da planiraju, naprosto potpuna devastacija, ne svuda ali u velikom delu Portorika. A sada se dešava to da će škole biti privatizovane, to je plan, što znači da će sva prava za koja su se nastavnici izborili tokom godina zahvaljujući svojim sindikatima biti prosto poništena. I kompanije za struju će biti privatizovane i čula sam, ne mogu reći da je to apsolutno tačno, da će se koncentrisati na zone gde ima struje, ne one gde je nema, pa sve one zajednice u planinama, neke od njih povelike, neke vrlo udaljene, neće dobiti struju još godinu dana ili čak i dve. Pošto je kompanija za proizvodnju struje propala, nema dovoljno struje i mora da se racionališe – a to je kao da racionališete nečim što nemate. Znači, zbrka i u stvari ni ne postoji plan koji ne nastavlja istu priču – iskorištavanja resursa. I ljudi odlaze, 300.000 ljudi je otišlo posle uragana – jer šta da radite kada nemate kuću, šta da radite kada imate stare roditelje dijabetičare i ne možete dа im držite terapiju na hladnom zato što nema struje za frižider. Zato ljudi šalju porodice van zemlje ili idu kod rođaka ili naprosto odlaze – na hladni sever, neverovatno… Sada je u toku drugi talas, zato što su hipoteke bile pod moratorijumom, pa ako imate hipoteku na kuću banka vam učini uslugu i proglasi moratorijum tako da ne morate da otplaćujete rate narednih tri ili šest meseci, a ljudi koji su ostali bez posla pomisle „Dobro, ali kada moratorijum istekne, banke će nam oduzeti kuće“. I zato vidimo drugi talas egzodusa. Kao umetnica, novozelanđanka koja dvadesetosam godina živi u Portoriku, liderka nezavisne inicijative za pravljenje pozorišnih lutaka i maski, kako ja to promišljam ova vremena? Šta činim? Kako mogu da nešto promenim? Kako mogu da pokažem solidarnost sa ljudima u planinama kojima su od kuća ostali samo temelji, bez zidova i krovova? Sa ljudima koji proživljavaju najgori scenario i koji imaju decu kojoj zatvaraju škole, pa moraju da ih šalju u škole do kojih ima sat vremena – ali kako kada nemaju automobile, kada je u toku privatizacija obrazovnog sistema – i na vama je da dođete donde, ali bez školskih autobusa – i tako dalje. I sada imamo i drugi talas lešinara koji pristižu da kupuju zemlju i kuće jeftino, kao i kripto, bit-koin ljudi… Kada sve više ljudi odlazi, šta ostaje? Nedostaju stručnjaci kao što su lekari itd. i pretpostavljam da vlada misli da će preostali postati deo uslužnog sektora… turizma. Dakle mnogo se razmišlja i razmatra šta činiti, kako da i sami preživimo, ali i šta da radimo kada znamo i vidimo šta sledi. Ovo je pojednostavljeno objašnjenje. Sada su mnogi delovi Portorika ponovo ozeleneli. Klima u Portoriku je tropska i biljke brzo rastu. Ne izgleda kao ratna zona, nije to Alepo. Čovek bi mogao da pomisli „Oh, pa dobro izgleda“, izuzev kada se radi o tim džepovima bez struje, gde vode čas ima čas nema, a i nije za žaliti se jer ljudi žive i znatno gore… I onda odjednom stižu računi za struju na 300-400-500$, a nekada su bili 50$, i to je potpuna zbrka…
Veliko hvala.
Intervju vodila : Zoe Gudović
Prevod : Ana Imširović Đorđević
