Ove godine u okviru naše feminističke filantropije trudile smo se da vam prenesemo glasove i razmišljanja žena koje nas inspirišu i motivišu. Iz svog ugla žene vide promene po pitanju ženskih ljudskih prava. Veliko je zadovoljstvo što smo razgovarale sa Brigitte Cirla, glumicom, pevačicom i osnivačicom Voix Polyphoniques, asocijacije, koja se bavi polifonim i a capella pevanjem. Brigitte svojim glasom pomera granice, a i svojim rečima vraća nas na stalna razmišljanja i borbu.
Zašto je važno organizovati feministička okupljanja i festivale?
Mislim da živimo u istorijskom trenutku ogromne regresije u pogledu ženskih prava. Sva osnovna prava koja su naše majke stekle kroz istrajne borbe su u opasnosti i postoji strah da ćemo ih ponovo izgubiti – pravo na abortus, kontracepciju, izbor sopstvenog života, seksualnost. Ova regresija je očigledna i u oblasti rada: na primer, u Francuskoj je Rene Prat 2004. napravila izveštaj o zastupljenosti žena u oblasti živih umetnosti na mestima koja nose odgovornost i moć odlučivanja – na mestima direktora konzervatorijuma, nacionalnih pozorišta, plesnih centara itd… i rezultati su bili neverovatni – više od 90% su muškarci.
Moja zemlja je jako ponosna što su u njoj pisana i izglasavana ljudska prava! Naravno da to jeste demokratska zemlja i da postoji mogućnost da se bavite ženskim pitanjima, ali takozvani stakleni plafon u živim umetnostima i drugde je, mada proziran, prisutan i aktivan. Godinama me u mojoj oblasti smatraju „onom feministkinjom“, što ima svojevrsnu „zabavnu“ i pomalo pokroviteljsku konotaciju. Oduvek se nazivam feministkinjom i ne stidim se toga zato što ovaj pokret nema krvave ruke poput drugih pokreta čiji nazivi se završavaju sa „izam“, kao što su Staljinizam ili fašizam… Moramo da budemo feministkinje zato što posao još nije završen. Nema izbora.
Zašto misliš da je važno ulagati novac u ženska ljudska prava? I u umetnice?
Ne da je važno, već je odlučujuće. Kada samo razmislite koliko novca se ulaže u naoružanje, ekonomiju a pre svega crnu ekonomiju… jedna od najprofitabilnijih oblasti je trgovina ljudskim bićima i to uglavnom ženama.
Zato je tako važno pokazati da može da se ulaže u žensko stvaralaštvo. To je važno i zato što u mnogim delovima sveta ženama nije dozvoljeno da se izraze, čak ni da stvaraju, a ni u drugim, našim zapadnim zemljama, dostupnost jednakih prava još nije tako očigledna.
I istorijski ni one malobrojne žene koje su se uprkos uslovima i poteškoćama bavile umetničkim stvaralaštvom nisu zabeležene u istoriji umetnosti, posebno književnosti, pozorišta i muzike.
A pogledajmo i danas programe pozorišta, koncertnih sala, biblioteka i probajte da igrate ovu igru: izbrojte žene kompozitorke, spisateljice pozorišnih komada – koliko ih je? Koliko radova (muzičkih ili pozorištnih) koji se izvode su napisale žene?… Isto važi za oblast filma. Dobićete jako loše rezultate. Trik je u tome što su određene žene u žiži javnosti, posebno u filmskoj i muzičkoj industriji (koje donose profit). ALI ove žene moraju da budu lepe, nasmešene, fit, seksi, uglavnom plavokose i ne smeju da stare!!
Žene su jedine koje mogu da preokrenu te unapred zadate predstave i zato je važno pružiti podršku ženama koje rade na drugačijim predstavama žene, provokativnim ženama koje uništavaju tu lažnu sliku, pokazujući ponosno različita tela, različite godine i različite seksualnosti. Moramo da podržimo “loše žene” koje razbijaju tu sliku sa kojom se sve mi borimo u životu.
Misliš li da je važno dapostoje feminističke fondacije i da li znaš za neke?
Kao umetnica sam vrlo protiv ideje polne određenosti umetnosti. Ne verujem da je ženska kreativnost različita samo zbog činjenice da je ženska. Ko danas zna ko je žensko a ko muško, zar je to tako jasno? Verujem da smo svi pod uticajem kulturnog, političkog, ekonomskog itd. okruženja i da to određuje naš način razmišljanja, ponašanja, stvaranja… Ne verujem da umetnička dela nisu u vezi sa stvarnošću koja nas okružuje. Ali menjam mišljenje pred svime što se dešava u svetu i zato što znam da su ženska prava ponovo u opasnosti. Zato da, mislim da je važno imati feminističku fondaciju koja podržava ženski rad. Ne znam ih mnogo.
Učešće u stvaranju projekta Magdalena je jedan od načina. Meni je u životu vrlo važno što sam bila deo ovog zajedničkog procesa razmene i razmišljanja i rada sa svim ovim ženama različitih nacionalnosti i realnosti. To daje smisao pitanju zašto žene uvek smatraju opasnošću, pretnjom? Zašto?
Šta je za tebe ideja solidarnosti?
To je trenutno goruće pitanje. Mnogima od nas postaje očigledno da nema druge alternative do solidarnosti.
Pogledajte problem izbeglica u Evropi. Nije tačno da ne možemo da ih primimo. Primali smo mnogo više u prošlosti. Migracije posle Drugog svetskog rata su bile veće. Francuska je bogata zemlja i deo njenog bogatstva proizilazi iz raznolikosti ljudi koji čine francusku naciju. Možemo da ih primimo, nećemo postati ni siromašniji niti ugroženiji. To su laži. Veću pretnju predstavlja muško detinjasto i egoistično ponašanje ljudi koji „vladaju svetom“ i ponašaju se poput uzbuđene dece u školskom dvorištu. Oni će ponovo doneti ratove i već to rade.
Smatram da je naša vrlina, nas kao žena umetnica ali i nas kao žena uopšte, to što smo u stanju da podržimo i pomognemo jedna drugoj, kao i saznanje da je potrebno da cenimo male, konkretne stvari u svakodnevnom životu i u našem radu. Projekat Magdalena je jedan način, a ima i mnogih drugih.
Jedan od načina koji sam doživela kao najživlji i prisutan kod svih žena koje sam srela (bilo umetnica ili ne) jeste sposobnost otpora. Svaka od nas se suočila sa diskriminacijom u životu samo zato što smo žene i ja verujem da to jača našu sposobnost da pružimo otpor. Moramo da podržavamo jedna drugu, nema drugog načina do solidarnosti i to će i u budućnosti biti naše najvažnije oružje. Solidarnost je uvek bila a verovatno je i danas najvažniji aspekt projekta Magdalena.
Intervju vodila : Zoe Gudović
Prevod : Ana Imširović Đorđević
