Zana Hoxha Krasniqi: Prostor za zajednicu!

zanazoe2

Ove godine u okviru našeg programa feminističke filantropije i naše rubrike One nas inspirišu i motivišu nastavljamo da delimo sa vama glasove i iskustva žena koje nas inspirišu. Predstavljamo vam Zanu Hoxha Krasniqi, osnivačicu i direktorku grupe Artpolis sa Kosova. Artpolis promoviše kulturu, umetnost, multietničnost, koristi pozorište kao alatku da promoviše različitost. Pokretačica je i “Femmes Fatales”, festivala koji se dešava u Prištini. Na festivalu  se promovišu, osnažuju i slave žene koje kroz umetnost dele svoje ideje, iskustvo  i rad.

Zašto je važno organizovati feminističke festivale i okupljanja?

Mislim da je važno zato što se tako stvara ovaj siguran i kreativan prostor ne samo za umetnike već i za zajednicu. To je sjajna i jedinstvena prilika da se sruše predrasude zajednice o feminizmu – s obzirom da većina naše zajednice, ne samo na Kosovu već i u regionu i bila bih slobodna da kažem i u svetu, misli da ideja feminizma podrazumeva mržnju prema muškarcima.

Pa, feminističkim festivalima to rušimo, iznova potvrđujući da je feminizam stalna bitka i borba za ljudska prava, pošto su žene ljudi, i ženska prava garantuju sve te deklaracije i potrebno je da srušimo taj patrijarhalni način života koji se otelovljuje u našim umovima i dušama otkad progovorimo i kroz način na koji nas vaspitavaju – od Radi to i to, Ovo je dozvoljeno a ovo nije dozvoljeno… dakle, mislim da festivali ruše ove barijere i to čine kroz rad umetnika, žena i muškaraca koji imaju feministički pristup i koji to rade za zajednicu.

Po meni feministički festival nije važan samo za umetnice/ke i aktivistkinje/e koje okuplja – po meni je važan zbog zajednice koja dolazi na festival – i upravo to pokušavamo da uradimo sa FemArtom, da ponudimo prostor za zajednicu, prostor za mlađe i starije generacije, žene, muškarce, dečake i devojčice, LGBT zajednicu, zajednice čiji glas se ne čuje kao što su manjine na Kosovu, poput Srba ili Roma, Turaka ili Goranaca – uključujući i ljude sa invaliditetom, da ponudimo prostor u kome će osetiti da smo svi jednaki i da bi raznolikost koja nas okružuje trebalo da negujemo i promovišemo, a ne da se priča da je raznolikost nešto loše. Dakle, to je to što mislim da feministički festivali stvaraju.

zana-4

Da li misliš da je važno ulagati novac u ženska ljudska prava? I da li je važno u tom smislu ulagati i u umetnost?

Naravno, definitivno. U trenutnim okolnostima, na žalost, ženskih prava su – ne bih rekla samo ženskih već ljudskih prava – puna usta svim donatorima, ali ako žele da podrže nešto u vezi sa ženama, oni to nazovu rodnom ravnopravnošću. Mislim da je ova politika donatora za rodnu ravnopravnost pogrešan put. Zašto to smatram? Zato što ne možemo da postignemo ranvopravnost a da prvo ne osnažimo žene – tako da kada sednu za sto sa muškarcima, i ako im pet žena i pet muškaraca za stolom, mi moramo da osnažimo tih pet žena dovoljno da mogu ravnopravno da diskutuju sa muškarcima, zato što ako samo stavimo pet žena i pet muškaraca u isti prostor i kažemo „Ovo je rodna ravnopravnost“ mislim da to neće biti to. Stoga mislim da bi trebalo da ulažemo ne samo novac, već i naše kapacitete, našu solidarnost, našu ljubav u rad sa ženama, mlađim generacijama, starijim generacijama, ženama koje ranije nisu imale šansu, tako da dođu do tačke da kažu „Ojačala sam, ne plašim se da sedim pred muškarcima i izražavam sopstveno mišljenje i borim se za svoje mišljenje i prava“.

Da li misliš da je važno imati feminističke fondacije i da li znaš za neke? 

Da, znam za Kosovsku žensku mrežu koja ima Kosovski ženski fond. Znam za Rekonstrukciju ženski fond, znam za Mamu keš, Globalni fond za žene, Kvina til kvina fondaciju… Sve ove feminističke ženske fondacije su nam na neki način pomogle da preživimo i budemo sposobne da razvijamo sebe same i svoje kapacitete. Bez feminističkih fondacija mislim da ne bismo bile u stanju da pronađemo svoj glas, zato što dok drugi donatori imaju u vidu sopstvenu strategiju, sopstvenu agendu koju im je važno da sprovedu organizacije civilnog društva, feminističke fondacije su tu da vam pomognu da otkrijete i sprovedete sopstvenu agendu – ono što je važno za vašu zajednicu, ne nešto smišljeno negde u Briselu, Njujorku ili gde god.

Dakle, mislim da je zato važno imati ih i posebno sam srećna zato što sada imamo lokalne fondacije kao što su Rekonstrukcija ženski fond ili Fond kosovske ženske mreže. Mislim da su to važni načini da se prepoznaju potrebe žena, ne samo na grassroots nivou već i druge potrebe i navešću jedan takav primer: kada smo pripremale ovogodišnji FemArt, nisam mislila da apliciramo u ženskom fondu zato što sam mislila da je to za grassroots organizacije, a moja organizacija, mada stalno radimo sa zajednicom, nije više grassroots, dostigle smo drugu vrstu održivosti koja nije više grassroots. Iako imamo grassroots pristup. Dakle, mislila sam da ne možemo da apliciramo. I onda su me pozvali i pitalil da li planiramo da apliciramo, zato što imaju takav pristup da zovu sve organizacije i razgovaraju sa organizacijama koje su deo Kosovske ženske mreže. Rekla sam im da ne znam, da nisam planirala. Ali to što vi radite je važno, vaš rad je važan i zato bi trebalo da razmislite o tome. I razmislile smo o tome i da, uvidele smo da kroz naše performanse, izložbe, panele, radionice, mi doprinosimo. I vrlo je važno imati ovu fondaciju koju možete da posmatrate kao sklonište, moram reći, i da postoji neko ko će saslušati vaše potrebe i brige i šta želite da uradite i ko će vas podržati, naravno, u okviru svoje strategije ali bez nekih svojih malih agendi koje obično postoje kod drugih donatora.

Šta za tebe znači ideja solidarnosti?

Ideja solidarnosti je za mene stalno… to je nešto vrlo fluidno,i ovde na Tranzit festivalu sam naučila da ne možeš da uzimaš ljubav – možeš samo da je daješ. Zato za mene koncept solidarnosti podrazumeva davanje ljubavi, podrške, pomoći, znanja, deljenje sa drugima, bez brige da li ću nešto i dobiti. Zato što znam da kosmos funkcioniše tako što… ja dajem i neko će mi dati. To bi trebalo da nam je prioritet, čak i kada se ne slažemo sa nekim ljudima, bez obzira što su u pitanju žene, čak i ako ne verujemo u isto, ukoliko je potrebna podrška, moja pomoć, trebalo bi da prevaziđem sopstveni ego i pokažem solidarnost. Ovo je teško, nije lako, moram reći. Takođe, solidarnost je za mene sposobnost da volite sebe i oslobodite se strahova, pošto ponekad solidarnost posmatramo samo spram drugih, a zaboravljamo da bi prvo trebalo da smo solidarne sa samima sobom, našim greškama, manama, mržnjom prema sebi samima, i stoga mislim da je to nešto čime bi trebalo više da se bavimo i o čemu bi trebalo više da razgovaramo.

 Ok, veliko hvala.

Hvala tebi.

 

 

Intervju vodila : Zoe Gudović

Prevod : Ana Imširović Đorđević

 

Prethodno

Specijalni fokus – poslednji dan za slanje projekata!

Kritički život 10: Patrisio Guzman – Bitka za Čile (2. deo: Državni puč)

Sledeće