Džil Grinhalš: Horizontalni model saradnje

U okviru našeg programa feministička filantropija nastavjamo sa važnim intervjuima koje smo uradile sa našim drugaricama, prijateljicama širom sveta. Ulaganje novca, vremena, znanja je važan deo našeg aktivizma i rada. Glasovi feministkinja koje su u raznim sferama društvenog, umetničkog, političkog života nas inspirišu i uvek motivišu.

Predstavljamo vam Džil Grinhalš (Jill Greenhalgh), umetničku direktorku i inicijatorku Magdalena Projekta- Međunarodne mreže žena u savremenom teatru! Već 35 godina Džil je producentkinja, rediteljka, performerka i profesorka. Poznata je globalno od Evrope, Australije, Amerike, Azije a važna nam je i svaki put kad možemo da je ugostimo u Beogradu!

zoejillweb

Bilo je zadovoljstvo razgovarati i slušati odgovore na pitanja koje slede:

Zašto je važno organizovati feminističke festivale i okupljanja?

Ako krenem od samog početka i razloga na samom početku, naprosto nisam viđala rad žena, ženski rad na sceni i osećala sam da je ženska vizija nedovoljno zastupljena, a to je bilo apsolutno neophodno, politički kao i umetnički – i htela sam da čujem glasove žena, a ne da žene uvek predstavljaju muške vizije. I to je poenta Magdalene, mislim. 

Zašto je onda važno ekonomski ulagati u ženska ljudska prava? U umetnost… 

Pa, naravno da je važno, to je apsolutno nesporno, ali mislim da je odgovor isto u tome da je potrebno da potpuno rebalansiramo svet i ulažemo u glasove žena i rad žena i vizije žena kako bismo doveli to klatno do ravnopravnosti glasova, ravnopravnog zauzimanja prostora. Postoje i neki vrlo zanimljivi ekonomski modeli, mislim posebno u Indiji, kao i ubedljivi dokazi da je sigurnije ulagati u žene u malim selima i njihove poduhvate i preduzetništvo zato što žene mnogo više vode računa o novcu i o zajednici i otplaćuju zajmove brže nego muškarci – zato što razmišljaju o zajednici – mislim da će biti potrebno mnogo vremena da se taj jednostavan uvid proširi u široj kulturi. Ja nisam ekonomistkinja, ali sigurna sam da ovi novi modeli ulaganja koji se javljaju posebno mogu biti korisni za siromašne žene i mislim da je potrebno da zaista znamo za ove modele i da ih promovišemo. Ekonomska nezavisnost žena je verovatno nešto najvažnije za šta se treba boriti u sklopu borbe za obezbeđivanje ljudskih prava. Takođe znam da je horizontalni model saradnje koji se razvio u projektu Magdalena nešto na šta bi zaista trebalo da budemo ponosne i da to delimo sa drugima. (videti dodatak ispod). 

Da li misliš da je važno da imamo feminističke fondacije i da li znaš za njih?

Naravno da mislim da je važno da postoje feminističke fondacije. U Britaniji je trenutno vrlo zanimljivo to da se pojavila nova partija, politička partija, na poslednjim izborima, zvana Partija za ravnopravnost žena, i tek je počela da se formira i mnoge, mnoge žene se pridružuju ovoj partiji koja postoji, naravno, da bi se borila za ravnopravnost žena. Na našim poslednjim lokalnim izborima je čak dobila jedan procenat glasova, što je pravi početak i mislim da su nam potrebne ove nove alternative ovoj vrsti neoliberalne politike koja je trenutno sveprisutna i koja je postala potpuno toksična i mrtva i isprazna i ne funkcioniše. Zato su nam potrebne ove alternative i mislim da moramo da podržimo ovu Partiju za ravnopravnost žena – ja ću je podržati.

Šta za tebe znači koncept solidarnosti?

Mnogo razmišljam o toj reči “solidarnost” i njenom pravom značenju i tome kako možemo da je živimo u svetu koji izgleda teži fragmentaciji. Latinski koren je “solidium” – cela suma. Posvećenost tome da budemo deo sume ljudi koji odbacuju granice – koji se ne plaše “drugog” već prihvataju zadovoljstvo i lepotu razlika i potencijal prijateljstva. To su i susreti – poput nedavnog okupljanja povodom godišnjice Dah teatra – koji su žila kucavica i hrana ovog potencijala. Potrebno je da se susrećemo – Facebook je postao previše jednostavan i u stvari izoluje i osećam da moramo da prepoznamo to da bi ovo premoćno neoliberalističko oruđe moglo u stvari da nas razdvoji umesto da nas ujedini. Moglo bi da izazove apatiju, pošto je naprosto prejednostavno pretendovati na solidarnost klikovima – ono što nam je potrebno je organizacija. Važna je svest da mi živimo na marginama i težimo trenucima susretanja. Na kraju krajeva, to su margine koje se protežu u budućnost i obuhvataju centar. 

Mislim da koncept solidarnosti znači dozvoliti razlike, napraviti prostor za razlike i okupiti ih u istom prostoru – i slušati, mislim da je to solidarnost: slušati i pokušati stvarati prilike za nedogmatski dijalog.

Dodatak

Mislim da smo u Magdaleni postigle da imamo horizontalnu strukturu i strategiju organizacije i opstanka. Trik kooperacije je uspeo, kao što ukazuje Žermen Grir, “da učini određene patrijarhalne politike nevažnima”. Horizontalna struktura rada omogućava da se Projekat širi, kao što se voda razliva po površini – možda gotovo nevidljivo – natapajući tkivo kulturnog krajolika, tlo i psihu, suprotstavljajući se podizanju jasno vidljivih monumentalnih vertikalnih struktura organizacije.

Tradicionalne vertikalne strukture su projektili koji se uzdižu sve više i više, sloj po sloj i na kraju se sruše. I taj strah od pada stvara potrebu da se moć održi – da se grade odbrambeni zidovi koji razdvajaju, a ne povezuju. Verujem da se ideja i mudrost horizontalne strukture, uprkos očiglednom egalitarijanizmu, svuda izvrdavaju i da je istinska demokratija (“vid vladanja u kome je vrhovna vlast u ljudima kao kolektivu”) iskrivljena i prisvojena od strane gramzive i egoistične jagme za ličnom moći i položajem na vertikalnoj lestvici.

Istinsko prožimanje, umesto proklamovanja, omogućilo je rast Projekta Magdalena i taj čudnovato razgranat horizontalni i nevidljivi koreni sistem je izgleda prožeo pozorišnu kulturu na svim kontinentima. Nisam sigurna kako. Izuzev možda tako što se neguje.

Veliko hvala.

Intervju vodila : Zoe Gudović

Prevod : Ana Imširović Đorđević

 

 

Prethodno

Radost ludost 7 – HVALA!

Kritički život 9: Patrisio Guzman – Bitka za Čile (1. deo: Pobuna buržoazije)

Sledeće