RWF Logo

AKC “HEROJ MARIČIĆ“: Redistribuiranje podrške i pomoć prijateljima na margini su ključ solidarnosti

Foto: Bojana Minović

Vojkan Trifunović i Bojana Minović  dolaze nam iz kraljevačkog Alternativnog kulturnog centra “Heroj Maričić”, iz, kako kažu, “male oaze slobode u ulici koja je dobila ime po narodnom heroju iz obližnje Žiče, Živanu Maričiću”. U ovom prostoru održavaju se kako svirke i druženja, tako i radionice, razmene, benefit događaji, podrška marginalizovanoj zajednici.

1. Krenimo od suočavanja sa surovom činjenicom – autonomni i samoodrživi aktivistički prostori u Srbiji su ne samo krajnje marginalizovani već i često napadani, kao da nam se stalno iznova poručuje da nema i ne treba da bude mesta za bilo kakvu progresivnu misao. Pa ipak, desi se da prostori poput AKC “Heroj Maričić” izniknu, okupe zajednicu i opstanu. Koja je vaša priča? Kako postižete samoodrživost, koja vam, pretpostavljam  obezbeđuje i visok stepen nezavisnosti?

Postojanje AKC “Heroj Maričić” je, zapravo, rezultat višedecenijske borbe da Kraljevo dobije bilo kakav prostor koji bi mogao da funkcioniše van institucija sistema, samoorganizovano, na principima slobode, jednakosti i bratstva/sestrinstva. Još krajem 90-ih godina prošlog veka je bilo takvih pokušaja, od strane, tada, mladih kraljevačkih alternativaca na koji smo se mi, nešto još mlađi, nadovezali. Starija ekipa nas je inspirisala da nastavimo njihovim tragom, uz, naravno, kasnije kontakte sa mnogim slobodarskim prostorima širom Evrope koje smo pohodili na našim putovanima ili bendovskim turnejama, tako da smo taj duh želeli da prenesemo u naše malo mesto. 

Sticajem okolnosti, negde oko 2010/11, došli smo u kontakt sa lokalnim NVO-ima koji su delili jednu kuću, u centru Kraljeva, i koristili je kao svoju kancelariju. Ponudili su nam (pod nama mislim na Pozitivnu omladinu, organizaciju koju smo osnovali i preko koje delujemo) da slobodno koristimo njihove prostorije za sastanke, druženja i slično, što smo vrlo rado i prihvatili. Nekoliko godina kasnije, od tih organizacija nije ostalo ništa, a onda smo ostali mi sami, da bismo uz međusobni dogovor nas koji smo o(p)stali doneli odluku da ostanemo, kud puklo. Opet, sticajem srećnih okolnosti, pojavili su se drugovi i drugarice koji već više decenija žive u inostranstvu, a nekada su bili deo nevladinog sektora ili raznih neformalnih organizacija, koji su nam ponudili pomoć. Napravili su crowfunding link za prikupljanje sredstava da ostanemo u ovoj kući i, uz njihovu nesebičnu pomoć, uspevamo nekako da preguramo sve ove godine. 

Svakako da nam je na ruku išlo i što smo imali divnu vlasnicu kuće, koja je imala apsolutno razumevanje za naše kašnjenje sa plaćanjem rente. U nekim slučajevima nam je opraštala i po nekoliko kirija, jer je uvek imala razumevanja za to što radimo i bila je srećna da se njena porodična kuća koristi za neke ispravne stvari. 

Dakle, da rezimiram, oslanjamo se uglavnom na solidarnu pomoć naših drugova/drugarica ili onih koji su u nekom trenutku proveli neko vreme u ovom prostoru , a takvih je na stotine sa svih strana sveta, uz pomoć sa strane, poput vašeg fonda ili naših, uglavnom, praznih džepova. 

2. A šta je sa lokalnom zajednicom? Male gradove (neopravdano?) bije glas pasivnosti i čuvene apatije, nepromenljivosti stvari, sklanjanja od bilo kakvih pozitivnih društvenih promena. Dodajmo tome mršave novčanike i nedovoljnu rasprostranjenost individualnog doniranja kao transformativne političke prakse. Da li i kako ipak uspevate da motivišete ljude iz neposredne okoline da podrže dalji rad “Heroja Maričića” makar malim doprinosima? Da li je potrebno posebno ubeđivanje i podsticanje podrške ili zajednica i sama prepoznaje važnost onoga što radite?

Naša iskustva sa lokalnom zajednicom nisu baš najbolja, da ne upotrebim neku goru reč. Naime, od gradske uprave smo uvek dobijale neke mizerne mrvice na njihovim, unapred podeljenim, konkursima, tako da smo odustali i od toga. Našli smo se u situaciji da zarad nekih sitnih novaca učestvujemo u cirkusu i time dajemo legitimitet otvorernoj pljački, stoga smo prestali da se javljamo na taj, famozni, konkurs. Vidim da su i ove godine podelili novac između sebe, neka im je sa srećom. 

Kako bi, ipak, bili u mogućnosti da finansiramo jedan ovakav “projekat”, osim pomoći koju dobijamo, u nekoliko navrata smo organizovali razne benefit večere ili prodajne izložbe. To su prilike da se okupimo, podružimo, dobro najedemo (vege) hranom, ali i skupimo nešto novca za funkcionisanje prostora. Prošle godine iz dobro poznatih razloga nije bilo moguće napraviti nešto slično, tako da nam ostaje da pratimo situaciju i u nekom trenutku ponovo pozovemo ljude na ukusnu hranu. 

3. Dakle, solidarnost svakako ne izostaje ni sa vaše strane – ugošćavate i na različite načine podržavate lokalnu romsku zajednicu, umetnice i umetnike, putnike/ce, bendove, organizujete benefit večere… A solidarnost je jedno pitanje sa bezbroj odgovora. Na čemu se temelji vaša solidarnost? Kako uspevate da je operacionalizujete u onim momentima kada ponestane sredstava? 

Pored naših prijatelja u crowdfunding kampanji, ogromnu podršku smo dobili od RŽF, ne samo finansijsku i logističku, već i razumevanje specifičnog konteksta u kome delamo i istinsko ohrabrenje i uvažavanje. S druge strane, mi redistriburamo podršku koju dobijemo i time pomažemo našim prijateljima s margine. Što smatramo ključem solidarnosti. 

4. U perspektivi generacija, kako vam deluje budućnost “Heroja Maričića”? Da li vam deluje da će i u daljoj budućnosti biti ljudi koji će na lokalu nastaviti da čuvaju sećanje na partizane/ke, na progresivne borbe, da se suprotstavljaju revizionizmu, čuvaju pank, okupljaju zajednicu, povezuju se sa ugroženim sugrađanima, pružaju otpor desničarskim napadima i samoodrživo vode progresivne priče?

Nažalost, budućnost je neizvesna i mračna. Kraljevo se poput ostalih gradova u Srbiji potpuno ušuškalo u svoju nebitnost i patrijarhalno-nacionalistički diskurs. Bilo kakva progresivna ideja je, u samom startu, osuđena na propast i osudu raznih dušebrižnika za čistotu. Ali ne samog grada, jer je on standardno prljav i musav, već znate onih što prebrojavaju krvna zrnca (u nedostatku imigranata tu su uvek naše komšije koje su se nakon 1999. doselile sa Kosova),  čuvaju ulice od “crvene opasnosti” i raznih drugih “devijantnih” grupacija i tome slično i u tom smislu. 

No, naša mala oaza slobode u ulici koja je dobila ime po narodnom heroju iz obližnje Žiče, Živanu Maričiću, nastavlja da stoji prkosno kano klisurine i da se bori protiv svih tih i takvih likova. 

Intervju vodila Galina Maksimović