Sa one strane milosrđa: Filantropija kao društvena promena

Bojana Radovanović je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Koordinatorka je laboratorije za studije filantropije, solidarnosti i brige – SolidCare. Godinama se bavi istraživanjima na polju studija filantropije.

Bojana Radovanović

Nije nikakva novost da je polje filantropije izuzetno poraslo poslednjih decenija. Od nevinog i doslovnog značenja ljubav prema čovečanstvu, danas možemo govoriti o različitim shvatanjima filantropije i praksama koje proizilaze iz nje. Najviše se povezuje sa humanitarnim radom. Većinom se leče posledice, a ne uzroci nepravdi ine obezbeđuje se njihovo sprečavanje.  Međutim, ovde nas zanima i politički deo filantropije. Mnoge studije i promišljanja iz SAD i Engleske svedoče da je filantropija danas postala protivurečna demokratiji i da je i ona sama dovela do rasta nejednakosti. S jedne strane, filantropija može lako da sklizne u plutokratiju i da bude i otvoreno anti-demokratska. A druge strane, filantropija je demokratska kada zaista doprinosi opštem dobru. Kako objašnjavaš ove paradokse i kontradikcije koje živimo?

Da, sve češće čujemo i govorimo o filantropiji, ali mi se čini da se nedovoljno razumemo. Ili je nekritički hvalimo i uzdižemo, ili je ideološki odbacujuemo. Međutim, nisam sigurna da uvek mislimo na isto kada govorimo o filantropiji, niti da dovoljno razmemo različite oblike ove društvene pojave, njene uzroke i ishode. Najčešće se filantropija izjednačava sa donacijama – davanjem novca u dobrotvorne svrhe, ili sa radom filantropskih organizacija – fondacija. Međutim, ovo je veoma usko shvatanje filantropije. Pružanje neformalne, direktne podrške i angažovanje kroz neformalne grupe radi postizanja određenog zajedničkog cilja univerzalna je pojava. Kako bismo razumeli filantropiju u različitim društveno-političkim kontekstima, neophodno je da posmatramo njene mnogobrojne oblike.

Da naglasim, filantropija obuhvata sve one radnje kada svoje vreme i novac, sa drugim ljudima ili samostalno, kroz formalne organizacije, neformalne grupe ili direktno, posvećujemo kako bismo ublažili patnju drugih ljudi, bilo onih koje poznajemo ili potpunih stranaca, ili kako bismo poboljšali kvalitet života u zajednici. Dakle, filantropija je i kada volontiramo u svratištu za beskućnike ili učestvujemo u protestu protiv izgradnje mini hidroelektrana, kada sa komšijama očistimo park u kraju u kom živimo ili kada organizujemo koncert za prikupljanje sredstava za školarinu kolege sa fakulteta. Filantropija je takođe i kada poklonimo garderobu i igračke deci u sirotištu, doniramo novac ekološkom pokretu, kada spremimo obroke i delimo ih sugrađanima, kada putem sms poruke pošaljemo prilog za lečenje, itd. Najšire prihvaćena definicija filantropije bi bila da je to dobrovoljni čin za opšte dobro.

Kritike da je anti-demokratska i da produbljuje nejednakosti najčešće su upućene praksi koju nazivamo „elitnom“ ili „ velikom“ filantropijom – kada veoma bogati ljudi osnivaju fondacije koje ulažu ogromna sredstva u programe za opšte dobro. Zašto ovo može biti problematično? Budući da raspolažu značajnim sredstvima, ovakve organizacije imaju snagu da utiču na živote mnogih, neretko čitavog društva. One su često u mogućnosti da nametnu svoju viziju opšteg dobra. Za razliku od organa, odnosno postavljenih i izabranih pojedinaca u organima demokratski uređenih država, koji su podložni zameni, filantropske organizacije nije moguće „svrgnuti sa vlasti“ ukoliko građani nisu zadovoljni ishodima njihovih poduhvata. Pored toga, ovakve fondacije često deluju u sistemima u kojima postoje poreske olakšice za donatore, što dovodi do smanjenja raspoloživih sredstava za programe od javnog interesa definisanog kroz demokratske procedure. Ako se tome doda i da poreski sistemi mogu favorizovati one sa većim u odnosu na one sa manjim prihodima, sasvim je na mestu zapitati se da li „elitna“ filantropija u ovakvom okviru rešava probleme, ili ih samo produbljuje.

Međutim, ne smemo paušalno tvrditi da je filantropija protivna demokratiji, te da nedvosmisleno vodi produbljivanju nejednakosti. Upravo suprotno je najčešće slučaj. Filantropske organizacije uglavnom omogućavaju decentralizaciju procesa definisanja opšteg dobra, te obezbeđuju pluralizam stavova i dovode u pitanje dominanti sistem vrednosti. Konkretnije, da nije zalaganja volonterki, aktivistkinja, donatorski kroz formalne i neformalne ženske organizacije, teško da bi došlo do društvenih promena u pravcu uspostavljanja ženskih ljudskih prava, pravednijeg i ravnopravnijeg društva. 

Ako pretpostavimo da je polje filantropije heterogeno, čini mi se da postoje neki principi i norme koji dovode do suštinske promene i artikulacije koje se kreću u pravcu društvene pravde, javnog dobra i iskorenjivanja loših transfera moći. Po tvom mišljenju i istraživanju, koje bi bile te prakse? Na šta treba obratiti pažnju, pogotovo u kontekstu u kome se mi nalazimo?

Ako se pitamo kakva filantropija vodi ka suštinskoj promeni i boljem, pravednijem društvu,  mislim da je to filantropija koja polazi od stvarnih potreba osobe koja prima podršku uzimajući u obzir njenu viziju dobra i dobrobiti. Filantropije koja razume opšte dobro onako kako ga vide svi oni na koje se filantropska radnja odnosi. Filantropija  koja otvara prostor za glas drugoga i drugačiji glas, koja pokreće „teške teme“, koja daje kritički osvrt na postojeći poredak, itd.

Čini mi se da nam je filantropija uvek potrebna, samo je pitanje koja njena forma je najprikladnija za određenu svrhu. Zamislimo samo da ako danas ne uplatimo na račun dobrotvorne organizacije ili ne pošaljemo sms poruku, neko obolelo dete možda neće dobiti neophodnu medicinsku negu. Ili ako danas ne spremimo „solidarni obrok“, jedna cela porodica može ostati gladna. Mnogim našim sugrađanima koji su gladni i bolesni podrška je neophodna odmah i mislim da bi trebalo da učinimo sve što je u našoj moći da ublažimo njihovu patnju. Ipak, smatram da je istinska filantropija preduzimanje radnji s ciljem izgradnje društva u kom lečenje i zadovoljenje nečijih nutritivnih potreba ne zavise od bilo čije dobre volje, već da se efikasno ostvaruje kroz institucije sistema.

U procesu izgradnje ravnopravnijeg i pravednijeg, boljeg društva, mislim da bi kao društvo pre svega trebalo da se dogovorimo oko toga što smatramo opštim dobrom, kao i da to iznova preispitujemo. Koje mesto zauzima zdravlje i zdravstvena nega? Koje socijalna zaštita? A šta je sa obrazovanjem? Kulturom? Naukom i istraživanjem? Životnom sredinom? Sportom? Itd. Zatim, oko toga šta bi trebalo da bude zagarantovano pravo svakoga od nas (i ko treba da obezbedi te garancije), a šta u domenu dobrovoljnih aktivnosti. Takođe, moramo razumeti postojeće nepravde i neslobode. Na kraju, moramo razumeti domete i ograničenja filantropije u obezbeđivanju opšteg dobra.

Neupitno je da postoje razni motivi zašto dajemo i podržavamo određene ideje, principe i organizacije. Takođe, postoji i otpor prema samoj reči filantropija, upravo zbog loše upotrebe moći i nepotpune slike o tome ko daje. No, čini nam se da se nedovoljno govori na suštinski način o ljudima koji daju sem etiketiranja na dobročinitelje ili čovekoljupce.  No, slika je i treba da bude nešto komplikovanija. Na koji način se onaj koji daje obavezuje? Da li misliš da se radi i o određenoj odgovornosti koju sa sobom nosi davanje?

Zaista su brojni motivi i razlozi zbog kojih posvećujemo svoje vreme i novac kako bismo podržali određeni cilj, princip, osobu ili organizaciju. Empirijska istraživanja pokazuju da su neki od razloga zbog kojih to činimo: zato što nam je istinski stalo do osoba u nevolji; zato što želimo da doprinesemo životu u zajednici; zato što smatramo da je to naša dužnost; zato što duboko saosećamo; zato što je to neko od nas tražio; čak i zato što želimo da u očima drugih „ispadnemo dobri“ ili zato što želimo određene materijalne povlastice, recimo poreske olakšice, itd.

Odgovornost osobe koja daje je ogromna. Filantropija se često posmatrana kao odnos asimetrije gde je na jednom kraju osoba koja ima resurse (uglavnom materijalne), a na drugom osoba kojoj su resursi potrebni. Osoba (kao uostalom i organizacija) koja daje ima moć da uskrati davanje i moć da utiče na upotrebu sredstava. Upitno je u kojoj je meri neko kome treba pomoć zaista slobodan da odbije podršku, kada ga situacija siromaštva, bolesti, nezaposlenosti, itd. najčešće primorava da pristane na svaki uslov. Međutim, ovo ne mora nužno biti odnos asimetrije. Već sam napomenula da bi istinska filantropija trebalo da pođe od stvarnih potreba i želja osobe koja prima sredstva i njenog viđenja blagostanja i dobrobiti. 

Bilo da uzdižemo njene domete, ili da je krivimo za društvene nepravde, vrlo je bitno da jasno razumemo i da se složimo oko toga šta mislimo kada govorimo o filantropiji. Još važnije je da razumemo različite oblike filantropije, njene pokretače, ali i ishode i rezultate, kako za one koji učestvuju ili pokreću ove aktivnosti, tako i pre svega za one ka kojima su usmerene (imajući u vidu da su to neretko iste osobe).

Upravo s ciljem proučavanja i promišljanja filantropije, kao i bliskih fenomena solidarnosti i brige, nedavno je na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju osnovana Laboratorija za studije filantropije, solidarnosti i brige – SolidCare.

Intervju vodila Đurđa Trajković

Prethodno

IVANA ŽANIĆ: Solidarnost je da pogledam u drugu i kažem joj “vidim te”, “verujem ti”, “na tvojoj sam strani”

Rekonstrukcija Ženski fond objavljuje oglas za radno mesto STAŽISTKINJE

Sledeće